Variola

Posebno me je zaintrigiralo to što je epidemiju maestralno prikazao kao višeslojni problem iz koga i danas treba (nažalost) da izvlačimo pouke.

Iako sam u devetoj deceniji života taj period mi je ostao u neizbrisivom sećanju: od 1965 god. vodio sam predstavništvo „Birostroj“-a iz Maribora, firme koja se bavila uvođenjem mehanografske obrade podataka i školovanjem kadrova širom Jugoslavije.

U proleće, te 1972 godine, dve koleginice, programerke iz Maribora su kolima otišle u Tekstilni kombinat „Novi Pazar“ u istoimenom gradu koji je upravo uvodio ovaj, u to vreme, najsavremeniji način obrade podataka.

Već sutradan su banule u moju kancelariju u Beogradu i ispričale mi da je Novi Pazar blokiran ali su njih propustili da izađu iz grada jer su iz Slovenije. Sva sredstva informisanja su pozivala da se sva lica koja su boravila u Novom Pazaru i okolini hitno jave u najbliži dom zdravlja.

Dao sam im uputstva i zamolio da do daljnjeg ne dolaze na posao.

Nepuna dva sata kasnije javile su se iz hotela „Palas“ gde su već duže vreme bile smeštene. Doktor u domu zdravlja, kome su se javile i ispričale da su stigle iz N. Pazara, bukvalno ih je izbacio iz ordinacije uz pretnje da će ih poslati u karantin na duže vreme.

Karantin je bio formiran u motelu „1000 ruža“ na Avalskom putu. Pozvale su generalnog direktora u Maribor i dobile odgovor: „Ako će Milenković da vam plati vi sedite u hotelu“.

Ipak su rešile da se vrate u Maribor. Posle dva dana kolega upada u moju kancelariju i sav unezveren pokazuje mi drugu stranu „Večernjih novosti“ sa malim člankom: „Svi zaposleni jednog preduzeća u Mariboru stavljeni su u karantin pod sumnjom na velike boginje jer su dve službenice boravile nedavno u Novom Pazaru“.

Odmah pozovem Maribor i zatražim gen. direktora Mira Smerdua, „nije tu“ kaže mi telefonistkinja sa centrale, tražim njegovog zamenika, isti odgovor. Tek kada sam se predstavio i kazao šta sam pročitao u novinama sa strahom mi je kazala da je sama u firmi, da joj je zabranjeno da daje bilo kakve informacije ali će mi kazati samo to: „Juče su, u ABH (atomsko-biološki-hemijski) odelima, kao marsovci, pokupili sve iz preduzeća i odvezli .

Niko ne zna gde su“.

 Moja supruga je bila šest meseci u drugom stanju, posle osam godina očekivali smo drugo dete. Svi u predstavništvu Beograd imali su malu decu, morali smo da nastavimo sa radom jer je od nas zavisio i rad mnogih preduzeća, fabrika, banaka i državnih organa. Dogovorili smo se da nikome ništa ne pričamo.

A onda je jednog dana moja supruga uletela za mnom u kupatilo: „Zašto pravo sa posla ideš u kupatilo, ranije si prvo dolazio da me pozdraviš i pitaš me kako sam“. Morao sam da joj ispričam sve.

Dogovorili smo se da ode kod lekara koji je pratio njenu trudnoću za savet, pogotovo što su preko medija stalno upozoravali da trudnice moraju da prekinu trudnoću. I njen lekar je insistirao na prekidu. Složno smo to odbili. Posle tri meseca dobili smo ćerku Marinu, najkrupniju bebu u porodilištu „Dragiša Mišović“, danas je inženjer za IT, imali smo već sina koji je krenuo u školu.

A u Mariboru su posle desetak dana sve zaposlene vratili iz karantina na Pohorju. Koleginica J.P. se pojavila tek posle šest meseci, bila je u „nekom“ sanatorijumu, na „nekoj“ planini u Sloveniji. Uspešno je preležala velike boginje. Kasnije mi je pričala da su joj punktirali svaki plik koji bi se pojavio na koži.

Posle par godina srećno se udala i dobila dve devojčice. Zvanično nikada nije objavljeno da je u Sloveniji bilo ko bio zaražen velikim boginjama. Ako ovo objavite sigurno ćete biti prvi.

Tako je to bilo sa strašnom variolom „verom“, ali znali smo mnogo pre polaska u školu kada i kako se peru ruke i zubi, kako se briše nos, kako se održava higijena. Sve to uz neuporedivo manje mogućnosti i sredstava nego danas.

Radilo se od 6, 6,30 ili 7 časova, roditelji su bili posvećeni svojoj deci. Ceo svoj radni vek proveo sam radeći na uvođenju naprednih tehnologija ali kažem da treba uzeti dete kada vam pruži ručicu a ne gurnuti mu u nju odmah „tablet“ sa igricama. Imam dvoje unučadi i sada očekujem praunuke, to je moje životno iskustvo.