Vrdnik

Ono što ga čini različitim jeste što se ne nalazi u ravnici, već utisnuto među brežuljke – obronke Fruške gore.

Jedan od brežuljaka sa kojih se pruža predivan pogled na okolinu je Vrdnička kula, zatim lokalitet Lazin vir (izvor pitke vode); to su naravno samo neka od mnogih mesta koja turisti kad se upute na ovu stranu rado posećuju i samo neki od razloga zbog kojih treba posetiti Frušku goru. Namerno zagledam starije, autentične vojvođanske kuće – radije biram jednu takvu u kojoj ću da odsednem.

Da li smo se nekada zapitali, kako ta dvorišta i te stare kuće zaista izgledaju, iznutra? Kako uopšte sve stvari izgledaju iznutra? Šta kriju, kako čitavi vekovi, naraštaji, stanu u jednu kuću ili sobu?

Ulice su tihe, prepune zelenila, samo kere, po njihovom starom, dobro znanom običaju laju čitave noći. Jedna započinje a onda, kao po komandi, za njom sve druge…

Ustajem, budim se kasno među drvenim klupama, prostim starinskim stolom i stolicama, ćilimima, čipkama, starim nameštajem …

Prvo što mi privlači pažnju jesu „firange“ (zavese) na prozorima – jedna manja koja vragolasto prekriva onu veću tako da je, u stvari, više otkriva, nego prekriva… Shvatam da su one tu samo

kao ukras koji svojom autentičnom lepotom predstavlja to što u stvari jeste, samo po sebi: umetnički predmet, plod mašte i truda nekih baki, majki, sestara, devojaka.

Budim se uz žamor dece u kući, vesele razgovore, prijatno čavrljanje …

Razmišljam šta bi, kuda bi pošao?

Najpre pripremam doručak, rešavajući usput da krenem do obližnjeg manastira.

Fruška gora skriva, duboko u svojim nedrima, mislim 16 pravoslavnih manastira, građenih od XII – XVI veka, mada se legende o vremenu njihovog nastanka i istorijski izvori ne podudaraju.

NJihova izgradnja se vezuje za dinastiju Brankovića, nepopularnu u narodu. Iako je, kao što se vidi, iza sebe ostavila veliko kulturno, duhovno i političko nasleđe, za ovu dinastiju se, možda

neopravdano vezuje slabljenje pa i definitivna propast srednjevekovne srpske države u vojnom, političkom, teritorijalnom i svakom drugom smislu …

Manastir u samom mestu Vrdnik naziva se isto tako – manastir Vrdnik, mada ga radije zovu Sremska Ravanica; To je značajan srpski manastir u kome su dugo čuvane, pred najezdom

Turaka, mošti srpskog kneza Lazara, uz povremena premeštanja, sve od kraja 16. pa do poslednjih događaja krajem 20. veka kada su premeštene u mesto svog prvobitnog počinka –

manastir Ravanicu kod Ćuprije. Sremska Ravanica je poznata po bogato izrezbarenom ikonostasu ispred koga stoje dva ćivota: u jednom se nalaze mošti sv. Anastazije a u drugom deo

moštiju, tačnije ključna kost, kneza Lazara. Manastir je rado posećen, poštovan je od pravoslavnih vernika iz svih zemalja a njegova slava je Vidovdan. U samom dvorištu podignut je

u novije vreme spomenik poznatoj pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji koja je živela i stvarala sredinom 19. veka. NJen se život i rad shvatao preterano naprednim, slobodoumnim za to vreme.

Manastir Vrdnik ili Sremska Ravanica nalazi se usput, idući prema još jednoj znamenitosti ovoga kraja a to je prastara Vrdnička kula, deo nekadašnjeg utvrđenog grada iz 13. veka.

Za popodnevnu kafu biram baš ovo mesto.

Vrdnička kula svojim izgledom podseća na iskrivljeni slomljeni zub, jedan jedini preostali u vilici nekog devedesetogodišnjaka, kakav sam video u moje babe, koja je živela devedesetdve.

Dok je još imala taj jedini preostali zub. Do kule se stiže uređenim pešačkim stazama duž kojih najpre ugledah raspoređene nekakve avetinjske naprave – mreže, lance, lijane, konopce, šta znam šta još … Dugo nisam mogao da odgonetnem čemu sve to služi, isprva mi je ličilo na naprave za hvatanje živih ljudi, poput onih koje su u afričkim šumama primenjivali za hvatanje robova u

nekim prošlim vremenima. Objasniše mi da je reč o adrenalinskim (?) napravama, da se ta staza zove adrenalinska staza. Dakle da izazove uzbuđenje, ali kako, gledanjem u te naprave?

Ne, nego skakanjem i pentranjem po njima, najzad zaključih.

Radije biram obične staze za šetnju, kojih ovde zaista ima bezbroj, koje se prostiru kroz prelepe, mračne bukove šume, možda čak do Novog Sada.

Dakle stara Vrdnička kula je zaista stara, načeta zubom vremena, nekog proteklog vremena po kojem mnogi rado kopaju. Kopaju sve dublje i sve više, očekujući da tamo – ne znam šta – nađu.

Oko kule se vide najnoviji, sveži tragovi kopanja. U podnožju kule jedino je prijatna hladovina za nas koji se do nje penjemo. I za one koji oko nje i po njoj kopaju, najverovatnije.

Pogled sa kule prelep, jasan, pruža se daleko, čak do Rume, Novog Sada, možda još dalje … u budućnost, valjda.

Ono što je na sredokraći jeste sadašnjost – etno naselje istoimenog naziva Vrdnička kula. Ono je izgrađeno tako da nas simbolički podseća na društvenu nejednakost, kao jadan pokušaj mediokriteta , današnje novokomponovane elite da ruženjem prirodnihcelina, narušavanjem prirodnog ambijenta, ostave nekakav trag o svome postojanju u ovom, na žalost njihovom vremenu;

Sedoh u etno restoran da popijem kafu a oko mene baš oni – današnje velmože ( poput nekadašnjih gospodara vrdničke kule), samo što se umesto titulama despot, knez i sl. oni danas diče sasvim prozaičnim nazivom „poznati.“

Dakle oko mene sve „poznati,“ jedini ja nepoznat. NJima. A i oni meni. U tom bezličnom nazivu, bez istinskog sadržaja „poznati,“ vidi se sva pustoš duha i karaktera, ispraznost, licemerstvo. Način na koji su postali to što „jesu.“ Stara sentenca to lepo objašnjava – nomen est omen, o čoveku govori njegovo ime. Dobro u ovom slučaju to bi bilo grupno ime, poput imena za rod, pleme ili vrstu, klasu, ali to je to. Naziv za društvenu klasu. Vladajuću društvenu „elitu“ ili kvazielitu.

Misleći da iza sebe ostavljaju kakva kapitalna dela posekoše stare, hladne i mirne bukove šume da sebi izgrade puteve, staze, boravišta, pa se u svojoj obesti čak setiše famoznog „adrenalinskog“ zip-lajna.

Prijatnije deluju proste drvene klupe na uređenim šumskim proplancima. Kako bilo, postoje mnoge staze za šetnju, ma ko da ih je i kako izgradio, kada, sa kojim ciljem.Staze šumovite, uređene, popločane, osvetljene. Potkovane kamenim zidovima koji se ne ruše.

Još dva manastira u blizini, skrivena među brežuljcima, privlače pažnju: manastir Jazak i manastir Mala Remeta. U manastiru Jazak naiđoh na zaključanu kapiju, kako bi ono rekli, poljubih vrata. Ne znam šta beše razlog takvoj negostoljubivosti, uglavnom ostadoh uskraćen za neki dublji doživljaj. O manastiru ne saznadoh gotovo ništa, osim šturih informacija, da se mora

najaviti poseta, da postoji interfon pomoću kojeg se komunicira. Ponavljam ne znam šta je razlog ali je evidentan uzrok – nikakvih poseta bar u trenutku dok sam se ja tu nalazio nije ni bilo.

Iskoristih mogućnost da zahvatim vodu na obližnjem izvoru „Jazak“ a u blizini, na putu prema manastiru Mala Remeta postoji punionica flaširane vode istog imena, poznate u nas. Neko se

setio da izvore pijaće vode privatizuje a valjda postupajući u skladu sa tim, vlasnici imanja na kome je još moguće natočiti prirodnu vodu sa improvizovane česme postupiše isto – okačiše

tablu sa natpisom privatan posed, tražeći simboličnu nadoknadu za točenje vode. Pa neka im bude, prosto im bilo, ostavljam više nego što traže.

Ne razumeh u potpunosti, možda zatečen neprijatnim iskustvom zatvorenih vrata tog jednog manastira (Jazak) ili obmanut u svom ovozemaljskom uvažavanju u čemu se sastoji neizmerna

preuzvišenost bilo čega? Preostalo mi jedino još da upalim sveću u manastiru Mala Remeta, na godišnjicu smrti moje majke. Tome valjda najviše služe, takva mesta …

Mala Remeta je skroman manastir, možda nije prikladan izraz, ali okružen bogatstvom prirode, šumama, jedinstvenim voćnjacima, vinogradima sa sve modernim objektima za proizvodnju vina

– vinarijama, pašnjacima sa uočljivim prisustvom brojnih stada koza. Koze se, koliko sam uspeo da primetim, obilato uzgajaju u ovom kraju i prodaju se proizvodi od kozjeg mleka, pretežno sir.

Prodaju se zatim med, rakija, prirodni voćni sokovi, uglavnom sve odiše bogatstvom, naravno, stečenim mukotrpnim radom. Uz maksimalan trud marljivih paora ni rezultati ne izostaju.

Ne nedostaje ni pomoć istih tih paora u radovima na obnovi manastira, pomoć u sređivanju manastirskih dvorišta, obrađivanju manastirskih imanja (prnjavor), pored (sigurno) mnogo posla na sopstvenim imanjima. Doista vredan narod živi u ovim krajevima ali nešto sigurno nedostaje?

Sigurno pored obnove manastira, izgradnje crkava, nedostaje ona druga, važnija, složenija, kompletna duhovna obnova.

Ostade mi da posetim još taj Lazin vir ( izvor pitke vode), ali penjući se sa jednog brdašca na drugo zamršenim sokacima skoro zalutah; veče se već bilo spustilo iz prikrajka. Dugo se nisam

pentrao po tolikim brdima –gle apsurda – koliko ovde u Vojvodini!? Usput naiđoh na još jedno etno –selo (prava je „pomama“ izgradnje tih etno naselja) ali što je najvažnije, ne propustih da

čujem, šta drugo nego tamburaše. Svirali su, tog vikenda u „etno restoranu etno naselja.“ Zbilja, biti u Vojvodini a ne čuti tamburaše uživo bilo bi ravno huljenju na svetinje.

Na prostorima bivše nam države, narodne pesme koje su, pored svih naših suludih neprijateljstava i besmislenih ratova rado slušane a potiču iz Srbije, nazivaju u šali, posprdno

„cajke.“Da li oni znaju (a i poneki od nas) da je cajka (ma šta to značilo) baš iz Vojvodine, tj. izNovog(a) Sada, aman!?

Ko zna kako se tamburaška muzika „primila“ baš ovde u ovoj multietničkoj sredini, ali je ona nešto svojstveno za ove krajeve.

Sudeći po tekstu pesme, cajka nije svetinja, pre će biti da je, pa … žena lakog morala, pretpostavljam. Eto, takva žena je ušla u pesmu i to vrlo popularnu. Zar to treba da nas čudi,

život je pun slučajnih ili namernih koincidencija.

Naravno na repertoaru je neizbežna „cajka“ i to njena podvrsta – „bezobrazna cajka“ pored još nekoliko obrada popularnih, starijih narodnih, pretežno novokomponovanih pesama. Nisam

oduševljen izborom ali moram priznati da muzika tamburaškog orkestra zvuči zaista impresivno, tako minijaturni i stari instrumenti daju poseban, jedinstven, moćan zvuk. Možda čak i moćniji,

po meni, od danas toliko popularnih (više bučnih, izvikanih) trubačkih orkestara. Tambura u sebi objedinjuje, rekao bih, sentimentalni zvuk sa specifičnim štimungom i nekom svečanom

intonacijom koju daje nepregledna ravnica …

Lepo je automobilom silaziti niz Frušku Goru u suton, voziti se dalje Sremom a zatim kroz Mačvu prema Šapcu.

U povratku, vožnjom kroz suton učini mi se da Fruška gora, posmatrana sa određene udaljenosti u stvari liči na nekakav misteriozan, dugačak i uzan, plavičasti greben, koji se proteže pravcem

istok – zapad ili obrnuto, svejedno;

Ona zapravo to i jeste, jedan greben koji se od Novog Sada pa sve do granice sa Hrvatskom uzdiže iznad sremske ravnice ili Panonskog mora, kakogod da zamišljamo ili nazivamo ovo

podneblje. Vozeći dalje kroz ravnicu prema Šapcu, na Srem se nastavlja Mačva. Već je mrak ali negde na sredini puta između Rume i Šapca nalazi se jedno veliko, bogato selo, puno tezgi načičkanih jesenjim plodovima, od ludaje preko belog i crnog luka do voća. Mrak je a u tom selu, zvanom Hrtkovci nešto čudno i ružno svetli!

Svetli natpis na ONOJ kući. Da čovek ne poveruje ali … Veliko je to selo, bogato ali zašto baš u njemu

TO svetli? Da li je razlog bogatstvo, mešovit nacionalni sastav ili nešto sasvim drugo, treće, deseto ..?

Uglavnom svetlo je boje koja se vezuje za jednu nakaradnu televizijsku stanicu, poznatu po sadržajima namenjenim zaglupljivanju i ispiranju mozgova ionako već dobro ispranih širokih „masa.“

Da li je veza slučajna ili namerna? Previše, kao što pomenuh, namernih ili slučajnih koincidencija, kao da se čitav život sastoji baš od njih? Ili od kontrasta?

Gorštaci su po definiciji stanovnici brdskih i planinskih predela.

Odatle su dosli sa raznih strana, zaposeli našu ravnicu, nase zemlje, nase gradove. Naše institucije, firme, škole, sportske klubove, borilišta. I birališta…

Koliko juče, uoči poslednjih parlamentarnih izbora, u jeku predizborne kampanje, ponudiše namkao rešenje strane vojne baze na našoj zemlji. Jedni sa istoka, drugi sa zapada a oni najglasniji, trenutno najpopularniji, sa istoka i sa zapada. Čini mi se više sa istoka.

Smisleno, nema šta.

Gorštaci imaju karakteristican izgled i ponasanje, svadljivi su, bahati, nabusiti, ili pak vešto glume ?Pesme im liče na urlanje divljih zveri, kazu da su nastale od zvukova koje su proizvodili

terajući vukove kada napadnu stada ovaca; Kada razgovaraju, rastezu, otezu, ponekad skracuju, grcaju, gutaju, tamo gde treba i gde ne treba.

Samo oni vele da je to drugacije misljenje.

Medjutim, nije svaki produkt toga sto se nalazi (ili bi bar trebalo da se nalazi ispod krova ili iznad baze lobanje)-misljenje…

Gorštak je i film sa Kristoferom Lamberom. U filmu se govori o ljudima koji su rodjeni sa posebnim darom od boga, sposobnošću da dostignu besmrtnost. Gorštak ima bistre prodorne oči

u kojima se ogleda sva dubina njegove duše, gledaju nekako kroz čoveka, iako je Kristofer često glumio uloge negativaca i mafijaša.

I nas su kao decu druga deca zvala gorstacima, ali bili smo razliciti od onih na koje se odnosi prethodni deo teksta.

Više onako, na primer, kao da sam i ja glumio u tom filmu…

***

Moja torba koja je već pri kraju, isteklo joj je vreme, starija je od decenije, skoro pocepana, obično drema sa mnom kraj uzglavlja kad sam na putovanju. Mnogo smo prošli zajedno, nikako

da se skrasimo, smirimo; Kod kuće je uvek držim negde blizu, pored kreveta, uglavnom je i ne raspakujem potpuno, nemam vremena.

Još malo pa od nje neće biti ni „okađaja“ – rekla bi moja majka. „Okađaj“ nečega, izraz koji bi trebao da znači, otprilike, deo neke celine ali nedovoljan da zameni tu celinu u pravom smislu,

već samo podseća na ono što je nekada predstavljalo, nedostojna zamena za nešto, nagoveštaj nečega …

Reč okađaj ne nađoh ni u jednom rečniku, ali siguran sam da sam je mnogo puta čuo u životu –od onih koji, poput moje majke, više ne hodaju ovozemaljskim putevima. Ili me više ne

dočekuju i ispraćaju, pružajući ruke, da makar simbolično, pridrže baš ovu torbu, brinući da li sam poneo sve što treba? Mobilni telefon, punjač, toplu kapu … Možda je u tome sva simbolika

moje stare torbe.

Majke se sećam često, reči koje sam samo od nje mogao da čujem i da naučim i kojih se ne stidim – iako su od svih davno zaboravljene, toliko zaboravljene da se ne mogu naći čak ni na

internetu, tom nepresušnom izvoru svakojakih, uglavnom površnih informacija.

Ja ih nisam zaboravio …

Okađaj bi mogao biti – etimološki – dim od kađenja, tračak nečega, kao kada se tom prilikom, na brzinu, samo ovlaš, dotaknemo mirisa tamjana, žureći da što pre završimo sa molitvom i

krenemo, svako na svoju stranu. Nekim samo nama znanim putem, ili poslom …