Vreme da vratimo dug Pupinu

I onda u tekstu taksativno navodi da „…Tesla ima daleko najviše spomenika“ , da „Milanković ima u Beogradu jedan, ali vredan i dostojanstven spomenik u Karađorđevom parku“,a da Mihailo Pupin u prestonici „nema ni jedan jedini, bilo kakav spomenik“.

I na kraju konstatuje da to „zvuči neverovatno“, a ja bih dodao, da Pupin to nije zaslužio zbog svega što je uradio za svet i svoj narod.

A ovakav odnos samo je „logičan“ rezultat velike nepravde učinjene njegovom liku i delu. Jer neupitna je činjenica da je decenijama iz ideoloških razloga najsramnije bio izbrisan iz kolektivnog sećanja srpskog naroda, i pored toga što je tokom života u Americi domovinu Srbiju (a potom Kraljevinu SHS i Jugoslaviju) uvek iskreno nosio u srcu.

Pa već sama činjenica da je naziv rodnog sela Idvora uzeo kao drugo prezime, dovoljno govori o njemu.

Da li je ovome potrebno nešto dodati?

O neophodnosti podizanja jednog takvog spomenika u Beogradu, pored gospodina Obradovića, godinama su ukazivali i drugi iskreni poštovaoci Pupinovog lika i dela.

Podsetiću ovde, pre svega, na veliko angažovanje profesorke Radmile Milentijević koja je za života iz Njujorka ulagala velike napore u pokušaju da se u Beogradu izgradi jedan ovakav spomenik, a potvrda toga je bila i njena poznata izjava: – Ako Srbija ne podigne spomenik Pupinu, ja ću to učiniti“.

Takođe ona se, pored ostalog, zdušno angažovala i na vraćanje njegovih posmrtnih ostataka u Srbiju.

Drugi je sigurno Miroslav Stanković filmski autor i televizijski poslenik, nesumnjivo jedan od pionira Pupinovog „povratka“ u svest i kolektivno pamćenje srpskog naroda kada ga je „ponovo otkrio“ i izvorno preneo na svetlost dana posle višedecenijskog mraka u kome je počivao.

Pored kapitalne monografije „Od useljenika do pronalazača“ (izdavač „Istok film“, 2018) koja za osnovu ima istoimenu autobiografiju, Stanković je, takođe, u koautorstvu sa uglednim diplomatom, prof. dr Đorđem N. Lopičićem priredio i vredno dvojezično izdanje, zbornik odabranih tekstova pod naslovom: „PUPIN – Tekstovi u američkoj štampi 1912 – 1920. godina“ (izdavač Gradska biblioteka u Novom Sadu, 2021).

U proteklom periodu posebno se istakao brojnim tekstovima u dnevnim i periodičnim listovima posvećenim upravo potrebi podizanja spomenika velikom Pupinu.

Taksativno navodeći sva mesta u kojima se van Beograda i Srbije nalaze Pupinovi spomenici, gospodin Obradović ispravno navodi njegov rodni Idvor (bista, vajara Aleksandra Zarina) , Novi Sad (monumentalni spomenik, rad akademika Save Halugina), selo Vevčane u Severnoj Makedoniji, ali pravi omašku kada je u pitanju Slovenija, jer spomenik koji je 9. oktobra 2015. u prisustvu slovenačkog predsednika Boruta Pahora otkrio predsednik Tomislav Nikolić nalazi se na Bledu, a ne u LJubljani.

Takođe, navodi da Mihailo Pupin nema spomenik u Beogradu?

Međutim od 6. oktobra 1993. njegovo bronzano poprsje, rad vajarke Drinke Radovanović, istina pomalo skriveno, nalazi se nadomak Slavije u ulici Prote Mateje, tačno ispred zgrade „Elektrodistribucije“.

Jedini do sada zvanični pokušaj potiče iz janura 2015. kada su nadležni organi grada Beograda doneli odluku da se spomenik postavi ispred nekadašnjeg Poslovnog centra „Lola“ prekoputa Univerzitetske biblioteke u Bulevaru kralja Aleksandra, ali iz javnosti nepoznatih razloga ova inicijativa do danas nije realizovana.

Razloga ima mnogo, zašto je upravo samo jedna lokacija u Beogradu odgovarajuća za možda, najznačajnijeg sina srpskog naroda koji je, pored svega što je uradio, posebno doprineo očuvanju pravoslavlja, vere i srpske duhovne vertikale u Severnoj Americi i otadžbini.

Ovde ću samo navesti samo neke od manje poznatih činjenica koje „jasno određuju“ pravo mesto za njegov spomenik.

Pupin je kao veliki vernik postao priložnik izgradnje manastirskog kompleksa i hrama „Sveti Sava“ u Libertvilu. Kada su se pojavili problemi, zbog neizmirenih obaveza, on je ličnim požrtvovanjem i zamašnim prilozima (oko 23.000 tadašnjih dolara!) uspeo da imanje rastereti duga na čemu se Pupinu lično zahvalio i srpski patrijarh Dimitrije.

Duboko svestan da baština Srpske pravoslavne crkve predstavlja najznačajnije nasleđe i bogatstvo Srbije, odlučio je 1918. godine da u Londonu objavi kapitalnu monografiju o srpskoj crkvenoj arhitekturi u kojoj, pored ostalog poziva „zapadne hrišćane da posete svetinje koje su srpski kraljevi i vlastela podizali od 10. do 15. veka“.

Da bi kasnije uz pomoć njegove zadužbine bio štampan čitav niz vrednih publikacija o najpoznatijim spomenicima, poput Studenice, Ravanice, Manasije, Kalenića, Markove crkve i Visokih Dečana.

Zato je jedino pravo mesto za njegov spomenik upravo pozicija ispred Hrama Svetog Save na Svetosavskom platou, jer samo tako će ostati u večnom sećanju generacijama koje dolaze, ali i biti dostupan hiljadama poklonika i posetilaca iz celog sveta koji posećuju našu prestonicu.

Naravno, nije uopšte sporno da Pupin zaslužuje bistu i na platou ispred tehničkih fakulteta, „parnjak“ onom iz 1956. koji je vajar Frane Kršinić posvetio Nikoli Tesli, kao i svih tehničkih fakulteta u Srbiji u cilju afirmisanja njegovih naučnih i tehničkih dostignuća.

Na kraju, koristim priliku da pozovem novoizabranog gradonačelnika Aleksandra Šapića i čelne ljude Beograda da kao jednu od prvih stvari, posle višedecenijskog premišljanja svojih prethodnika, donesu odluku o podizanju spomenika Mihailu Pupinu i to konačno realizuju.

A upravo se jedan „okrugli datum“ navršava 12. marta 2025. tačno na 90. godišnjicu njegovog upokojenja, pa je to pravi povod da se Beograd konačno oduži sigurno najvećem srpskom patrioti u emigraciji, iskrenom humanisti i dobrotoru prvog reda, Mihailu Idvorskom Pupinu.

Vladan Škorić
Izvršni direktor
Multi-projekta „Pupin, Srbija i svet“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.