Za strože mere

S jedne strane: kafići, restorani, hale sa koncertima  i slično, s druge strane sumorna slika pokojnika, teških bolesnika na respiratorima. Zatim, saznanja o izlečenim, ali sa teškim posledicama i dugotrajnim procesom lečenja, kao i sa njihovim strahom od pogoršanja stanja, jasno pokazuju, gde je razum, a gde nerazum?

Veliki broj vernika, tom broju i ja pripadam, smanjuje posete crkvama i bogosluženjima, naravno nevoljno, ali to je doprinos nas ljudi kojima je Bog dao slobodu rasuđivanja i izbora. Narod lepo kaže: „Ko se čuva i Bog ga čuva.“ Ipak, ljudi se bune, ne mogu na uobičajeni doček Nove godine, u kafane, restorane, trgove! Zar ne mogu da se pritrpe i skrase u svojoj kući, porodično da proslave i krsnu slavu i sve ostale praznike? Ne razumem i našu državu, koja podilazi  nerazumnim građanima raznim popuštanjima i dozvolama.

Ja sam za strože mere (ništa strašne), zarad očuvanja života svih građana. Pa šta ako se zabrane okupljanja? Šta će se desiti? Bolje dragoceni životi nego blagi pad ekonomije i standarda. Sve se to može nadoknaditi, ali životi se ne mogu vratiti.

Autor je slikar i pisac