Zablude Vuka Draškovića o Planu Z-4

Pošto je tekst pun neistina, proizvoljnih zaključaka i ničemu ne koristi sem stvaranju još veće podeljenosti među Srbima, dao sam sebi tu slobodu da ukažem na niz neistina izrečenih u tekstu s ciljem da naši pregovarači u budućim pregovorima dobro prouče dokumente koje potpisuju i da se ne zaleću na „prvu loptu“ jer đavo se krije u detaljima, a drugi razlog mog javljanja je da mladima a i starijima pojasnim detaljno navedeni dokument.

Što se tiče gospodina Slobodana Miloševića, o njemu mislim sve najgore, a ni gospodin Drašković nije mnogo bolji.

Za one koji ne znaju Plan Zagreb 4 (Z-4) je bio predložena osnova za pregovore o prekidu rata u Hrvatskoj. Izradili su ga Piter Galbrajt, Leonid Kerestedžijanc, Gent-Hinrih Arenz u ime SAD, Rusije, EU i OUN – zato je broj 4.

Srce plana je prvi deo, Ustavni sporazum za Krajinu, koji Krajinu definira kao autonomnu oblast u Hrvatskoj sa visokom autonomijom. Ta autonomna oblast bi bila demilitarizovana.

Drugi deo plana odnosi se na sve ostale oblasti gdje Srbi nisu činili većinu po popisu iz 1991. god. (Slavonija, Južna Baranja, Zapadni Srem i ostale oblasti).

Treći deo plana je predviđao zaštitu ljudskih prava, osnovnih sloboda, krivično gonjenje ratnih zločina, sud za ljudska prava sa međunarodnim sudijama i dvojno državljanstvo za Srbe.

Dana 30. 1. 1995. god. predsednik Tuđman je prihvatio plan kao OSNOVU ZA PREGOVORE.

Skupština Srpske Krajine je 8. 2. 1995. godine odbila plan.

Posle toga bilo je još nekoliko pokušaja da se plan prihvati ali bezuspješnih.

U tekstu gospodin Drašković spominje kapitulaciju F. Tuđmana koju je sprečila „ožalošćena porodica“ iz Srbije kao i to da su ga SAD – Rusija – EU i OUN prinudile da POTPIŠE Plan Z4. Ništa on nije potpisao nego je samo pristao da se o njemu razgovara a do potpisa ko živ ko mrtav.

Sljedeća neistina je da je Srbima po sporazumu ponuđena federalna i konfederalna Srpska Krajina a šta je istina:

Plan Z-4 se odnosio na 11 opština, tj. dva kotara Glinu i Knin, što je ukupno obuhvatilo samo trećinu teritorije RSK.

Sve izvan predviđenih 11 opština trebalo je odmah da potpadne pod hrvatsku vlast, dok bi za istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem važio prelazni period od dve godine posle kojeg bi i taj deo vraćen pod hrvatsku vlast.

Ko može da garantuje kako bi se Hrvatska vojska ponašala kad bi ušla u te oblasti, a i imamo primer posle „Oluje“.

Drugi ključni nedostatak plana o kome gospodin Drašković ne piše ništa u svom tekstu je taj da je RSK trebalo da bude podeljena na dva dela koja su međusobno razdvojena opštinom Slunj.

Ta država u državi bez teritorijalne cjelovitosti i linija komunikacija nije ništa već jedna nedefinisana oblast koja lako može biti neutralisana i stavljena pod kontrolu.

No da sve ostavimo po strani i da su Srbi prihvatili plan Z-4 u ovom obliku šta bi se dogodilo?

Na ovo iskren odgovor je dao Hrvoje Šarinić koji ću citirati:

„Da su oni (Srbi) rekli tada da prihvaćaju Plan, onda bi mi morali reći da je on za nas neprihvatljiv u ovom obliku.“

Tvrdnje da su ubojita oružja iz Krajine povučena, da je general Mladić povučen 500 km od Knina da oslobađa Žepu i Srebrenicu sugerišu na izdaju iz Beograda iako svako pametan zna da je Srebrenica bila 11. 7. a pad Krajine 4. 8. 1995. godine, da general ima helikopter na raspolaganju i da nije nikakav problem stići za par sati bilo gdje u bivšoj Jugoslaviji. Problem je u tome što vojska Republike Srpske nije imala dovoljno ljudi da odbrani ni svoju teritoriju, što se najbolje videlo u ofanzivi HV i vojske federacije u operaciji „Maestral 2“ kada su došli skoro do Banjaluke i da ih nisu Amerikanci zaustavili došlo bi do egzodusa Srba i iz RS.