Zalivanje bašta ili nerad nadležnih

Pre nekoliko nedelja na inicijativu Beogradskog vodovoda, Opštinski štab za vanredne situacije izdao je saopštenje i apel za racionalnu potrošnju vode i oprez sa korišćenjem plamena na otvorenom prema kome se navodi da je potrošnja vode višestruko veća nego inače u toplim danima.

Uprava Vodovoda je nastavila sa izjavama da je nemoguće obraditi dovoljno vode za potrošače podavalskih naselja, te da je sistem preopterećen i da meštani Belog Potoka i Pinosave troše više vode od drugih delova grada. Ovakve izjave se provlače već godinama unazad iako nam zdrav razum govori drugačije. Na pozive i žalbe meštana mahom stižu bahati odgovori od strane radnika kol centra gde se građani krive za prejaku potrošnju, viša sila za kvarove, a da se bazeni po Dedinju i parkovi u gradu ipak zalivaju iz „nekog drugog vodovoda“ te da je to „tehnička voda“.

Meštani Belog Potoka i Pinosave su tako ostali suvih slavina i u toku jakog pljuska i temperature od dvadesetak stepeni, kada sigurno nisu zalivali bašte a od tada voda dolazi na po svega nekoliko sati sa prejakim pritiskom u cevima prepunim vazduha, što je već nekim meštanima nanelo i nove tegobe sa procurelim ventilima i bojlerima i samim tim stvorilo dodatne troškove. Naravno da tu niko ne odgovara za ugrožavanje zdravlja građana koji nemaju uslova da održavaju ličnu higijenu, kao ni higijenu prostora u kom žive što znatno utiče kako na kvalitet života tako i na zdravlje, naročito na visokim temperaturama koje su pogodne za razvoj bakterija.

Ostaje pitanje kako to Beograd, koji obiluje izvorima, podzemnim rekama, potocima, jezerima i da kroz naš grad protiču i dve velike reke, kako je moguće da u 21. veku neko ko je okružen takvim prirodnim bogatstvom vode ostane suve slavine? Kako je moguće da isti Vodovod uzima takse od 75.000 dinara za priključenje novih korisnika plus 35.000 za radove a da se od tih sredstava nedovoljno ulaže u održavanje sistema i proširivanje kapaciteta? Pored navedenih činjenica, meštani se krive za navodno zalivanje bašti, iako gotovo svaki od malobrojnih preostalih poljoprivrednika svoje bašte navodnjava sa postojećih izvora ili sopstvenih bunara. Vodovod dobija novac za svaki utrošen kubik vode jer je ta prečišćena voda njihov produkt, a zdrav razum i logika govore da veća potražnja donosi veći obrt i veći profit. Očigledno je računica BVK drugačija pa im se ne isplati da zarađuju niti da prošire kapacitete, ne upotrebljavaju takse od gotovo 700 evra za proširenje već za neke druge namene, a meštani se napadaju da zalivaju bašte koje donose hranu ljudima, koji potroše barem 30 puta više vode kako bi napunili bazen i zalili travnjak, što ipak čelnici BVK ne pominju jer je za njih manje bitno.

Meštani Belog Potoka i Pinosave su ogorčeni, spremni da protestuju i konačno dođu do rešenja koje je prihvatljivo i zbog toga se već po društvenim mrežama dogovaraju dalji koraci. Do tada ostaje samo gorki ukus suvih usta i još suvljih slavina mesta koje sadrži imenicu Potok u svom nazivu.