Zapuštenost prosvete

Ona u svom tekstu izdvaja nekoliko prosvetnih radnika koji prednjače u sprovođenju njenih zamisli, a koji nisu čekali na njenu intervenciju. Dakle, vidi se da i takvih ima kao što se vidi i ono što je kritikovala – indolentnost nekih koji otaljavaju svoj posao ne sledeći model koji predsednica vlade namerava da promoviše i razvije. Zadatak nije nimalo lak: s jedne strane, velika je zapuštenost prosvetnog sistema a sa druge i mnogih drugih značajnih sistema od kojih zavisi materijalna osnova školstva, od koje pak zavisi diferencirano nagrađivanje prosvetara. Optimizam ili bolje rečeno pozitivno gledanje u budućnost je više nego nužno ali međuzavisnost jednog sistema od drugih zahteva simultanost u razvoju. Ni velika prilježnost profesora da učenika inspiriše na rad i napor ne može da postigne puni učinak ako se učenik svakodnevno suočava sa realnošću u kojoj se zaposlenje i napredovanje dobija posredovanjem političke stranke ili nekakvom klijentelističkom nagodbom. Ja se pitam, pa evo pitam i Anu bez ikakve loše namere, kako može neko da se kvalifikuje za vođenje najvećeg preduzeća u Srbiji /EPS/ a da je prethodno vodio kao privatnik pečenjaru. Moglo bi i to da se toleriše, ali teško je poverovati da takav neko ima znanje i širinu i dubinu horizonta za tako odgovoran posao. Voleo bih da sam žrtva glasine, ali ne razumem da ona dugo traje a da je odgovorni za kadrovanje ignorišu ne poričući je. Kruže i druge primedbe na kadrovanje, takođe za javno preduzeće koje pravi deficit u budžetu a upravo ti deficiti bukvalno jedu ne samo supstancu tih preduzeća već smanjuju mogućnost većeg odvajanja za školstvo, zdravstvo i nauku. Profesionalci u razvijenom svetu prave čuda u domenu menadžmenta. Izračunali su neki ljudi da je neki menadžer koga je unajmila auto-industrija Peugeot-Citroen uspeo da tako unapredi ukupno poslovanje firme da je za taj uspeh dobio dogovorenu nadoknadu koja je iznosila za godinu dana četiri prosečna automobila dnevno. A mi se kolebamo između prodaje javnih preduzeća, koka nosilja koje bi morale da pune budžet, i nesposobnih menadžera, umesto da dovedemo profesionalca koji bi za unapred određenu naknadu, srazmernu rezultatu, vodio, na primer, Aerodrom Beograd. Teško je naći neku logiku u očitom izbegavanju da se angažuje strani profesionalac, mada je teže razumeti status quo a još teže prodaju preduzeća koje i bez stranog menadžmenta uspešno posluje. Javnost bi verovatno želela da dobije objašnjenje nelogičnosti makar i uz rizik da taj zahtev, možda je upotrebljena prejaka reč, neko iz vlasti obesnaži proglasivši ga za „zvocanje“. A ono što se najčešće dešava, a što se najmanje želi jeste ignorisanje. Ono govori samo za sebe.

Ma koliko bilo nevažno, meni kao redovnom čitaocu Danasa posebno je drago što je Ana poimenice pomenula prosvetne radnike koji sa entuzijazmom, žrtvujući i svoje privatno vreme, obavljaju svoj posao, jer će sigurno kupiti ovaj list i možda postati njegovi redovni čitaoci.

Na kraju, skrenuo bih pažnju Ani Brnabić kao predsednici Vlade Srbije na zakonske predloge koji imaju tendenciju da u velikoj meri uvedu državu u visoko školstvo, što bi umanjilo autonomnost istog. Tako nešto nema presedana u visokom školstvu razvijenih zemalja.

Pitanje lažnih magistratura i doktorata destimuliše ne samo kandidate za ta zvanja već i učenje na nižim nivoima. Mora zakonom da se reši ceo proces sticanja diploma kao i proces provere stečenih kako u proceduralnom smislu tako i u pogledu vrednosti samog sadržaja. Normalno bi bilo da država reguliše procedure a visoko školstvo sadržinu. Kada se kod nas govori o zakonskom regulisanju nekih oblasti društvenog života ili institucija države, ispušta se iz vida da je svaki sistem pravila predstavlja put kojim se brzo stiče do cilja. Takva tendencija je očita u konkretnom delovanju predsednice vlade.