Zašto ćutimo kad napadnu doktorku?

Kada sam pročitala ovu vest, prvo sam osećala stid i poraženost, a onda sam očekivala da ću na svim vestima, u svim novinama pročitati detaljnije o ovom događaju.

Nažalost, nigde ništa.

Da li je moguće da ćutimo?

Posle svega što godinu i po dana svi zaposleni u zdravstvu rade, rizikuju svoje živote, živote svojih ukućana, porodice, prijatelja, nažalost mnogi su izgubili život, trpe skafandere, maske po ceo dan, suočavaju se sa borbom pacijenata za svaki udah, gledaju kako im pacijenti umiru, a pri tome, koliko svi oko mene govore, nikad nisu bili ljubazniji, predusretljiviji, saosećajniji.

Zar je moguće da ne reagujemo na takvu vest? Da nas ne interesuje da je napadnuta doktorka kod koje sutra treba da dođemo mi ili neko naš na lečenje? Kako ćete je pogledati u oči, kako ćete se požaliti?

Zar je moguće da novinare interesuju ljudi na marginama ovog društva, a da ih ne interesuje da se usred pandemije, kod ponovnog zamaha virusa, neko usuđuje da na doktorku digne ruku. Da ne istraže na licu mesta, da ne upoznaju javnost sa detaljima. Da ne učine sve što je u njihovoj moći da zaštite zdravstvene radnike?

Naravno nikada, ni u kom slučaju niko ne bi smeo ni da pomisli da to učini, a ovo je dodatno posebno teška okolnost.

Apelujem na sugrađane da pokažu da se ne slažu sa ovakvim neljudskim ponašanjem, na primereni, časni način.

Volimo da kažemo da smo mi u kritičnim situacijama složni, da priteknemo jedni drugima u pomoć, a da li je stvarno tako? Ko je pritekao u pomoć onima koji nas spasavaju, kojima trčimo da nam pomognu, za koje nekad nemamo razumevanja da su i oni samo ljudi sa svojim problemima, sa svojim nervozama, već očekujemo da nas uvek dočekaju sa osmehom i sa potpunim razumevanjem.