Zašto je problem frilensera problem svih nas?

Protesti frilensera, malih privrednika, muzičara i turističkih agencija, borbe ekologa, problemi su svih nas koji ovde živimo. Odnosno, trebalo bi da budu.

Zašto? Zato što smo deo istog naroda koji čini ovu državu. Zato što ćutanjem pordžavamo ono što drugima rade. Ćutanje nije ostajanje po strani, ćutanje je odobravanje.

Zato što će doći red i na vas. Ukoliko već nije.

Verujte, vi ste sledeći. Na ovaj ili ovaj način osetićete nepravdu na svojoj koži.

Da li ste svesni da je način na koji se nadležni odnose prema nama i našem problemu, uvredljiv do srži? Rekli su nam da idemo odavde ako nam ne odgovara.

Zar se tako rešavaju problemi?

Traže od nas da deset godina plaćamo za njihove propuste i greške. To su ogoromne sume koje niko nema. Frilenseri nisu bogataši. To su ljudi koji izdržavaju porodice. To su ljudi kao i vi. Njihov posao može i ne mora biti plaćeniji od vašeg. I među frilenserima ima onih koji “krpe kraj sa krajem“, ali i onih koji imaju solidna primanja.

„Porez mora da se plati, porez mora da se plati, porez mora da se plati…”- To je sve što umeju da kažu. Slažemo se! Porez treba da se plati. Ali ne ovako. Ne unazad. Ne, neadekvatno reuglisano. Mi, kao radnici, ne postojimo zaista. Treba da platimo pet godina radnog staža koji nam neće biti upisan. Treba da platimo za zdravstveno osiguranje koje nismo koristili.

To vređa našu inteligenciju. Nas kao ljude. To je tretman stoke.

Upravo zbog ovakvih nepravdi, koje su u ovoj zemlji već dugo vremena skoro na svakom koraku, morali smo da se okrenemo stranim poslodavcima koji su bili voljni da nam pruže posao, platu i da nas zaista cene zbog našeg znanja i rada.

Setite se čuvenog govora koji je održao pukovnik Frenk Slejd (igrao ga je čuveni Al Paćino) u filmu „Miris žene” kada su hteli da unište karijeru jednog nedužnog dečka koji nije želeo da bude cinkaroš i koji nije pristajao na ucenu. Nije pristao na ucenu, bio je spreman na osudu ali ne i na gubljenje integriteta. Pukovnik Slejd je tom prilikom stao u njegovu odbranu, i rekao je komisiji da će pogrešnom odlukom ubiti njegovu dušu.

Rekao im je da je kroz službu viđao vojnike bez ruku i nogu, ali da ne postoji ništa popout prizora amputiranog duha. Za to ne postoji proteza. Film se bavi pitanjem integriteta, hrabrosti i karaktera. Imamo li to još uvek?

Ili su uspeli da nas unište?

Ono što je veoma malo poznato kada je reč o frilenserima je da među njima ima onih za koje poslodavci plaćaju porez u zemlji iz koje su. To znači da se od mnogih naših plata već odbija određena suma, i svako dodatno opterećenje može biti zaista strašno. Pogotovo ako zakon predlaže da budemo tretirani kao i svi.

Koliku platu trebaju da nam daju strani poslodavci da bi svi bili zadovoljni, obe države kroz porez i mi?

Šta je sa nepohodnim troškovima vezanim za samo poslovanje – počevši od najosnovnijih kao što su internet i kompjuteri do onih ozbiljnijih kao što su najrazličitiji programi koji su neophodni, a čije se korišćenje plaća?

Da li ste svesni da frilenseri nemaju pravo na bolovanje? Na trudničko i porodiljsko odsustvo? Da nemaju plaćene praznike i godišnje odmore?

Ako nemamo ista prava kako možemo imati iste obaveze?

I ono što je najvažnije od svega, podsećam da frilenseri nisu za to da se porez izbegne, već da se pravedno odredi. Dakle, treba pomoći našem „biznis-modelu” da preživi, ali to ne mora biti kroz potpuno otpisivanje poreza već kroz jasnu izradu zakona koja će zaista uzeti u obzir najrazličitije oblike rada koji se na internetu mogu pronaći.

Treba mu omogućiti, jer mi već doprinosimo ovoj državi kroz priliv deviza.

Za razliku od vlasti, mi ne dovodimo strane investitore fizički u našu zemlji i ne prodajemo im naše njive i fabrike, ali radimo za njih, i donosimo njihov novac ovde. To je dobro za celu zemlju.

Mi nismo nikome na teretu. Mi radimo. Rad preko kompjutera je jednako ozbiljan rad kao i svaki drugi. Mi smo obični ljudi koji radimo koristeći novu tehnologiju. Zbog čega nas ne treba podržati? Šta je cilj – 100,000 nezaposlenih? 100,000 nezadovoljnih, dotučenih, uništenih? Sa njihovim porodicama, ovaj broj je mnogo veći.

Još žalosnije je to što u Srbiji odavno već ima i mnogo više od 100,000 nezadovoljnih, dotučenih i uništenih. Onih koje su uspeli da slome. Toliko da su ili zaboravili šta znače reči – borba, protest, pobuna – ili više nemaju snage. Hajde da ne dozvolimo da i mi ostanemo bez snage i volje. Ne dajmo da nam slome duh, jer to je ono najvrednije što imamo.

Slomom duha postajemo bolesni.

Zbog čega cvetaju privatne ambulante i laboratorije u Srbiji? Zato što su potreba ovog bolesnog naroda, koji i pored redovnog plaćanja za zdravstveno ne može da dođe na red na vreme u državnoj ustanovi. A penzije…ko dočeka zdrav, taj je za Ginisa.

Ali to nije današnja tema.

Nisam političar i nikada neću biti.

Ali jesam frilenser. To znači da jesam borac. Frilenseri su se SAMI izborili za posao. Borac sam. I boriću se. Boriću se za svoju decu. Neću saviti glavu i reći, ok, pljačkajte me. Neću učiti svoju decu da saviju glavu kada ih neko bije. Učiću ih da uzvrate udarac. Da se brane. Da se bore za sebe i za pravdu. Da znaju koilko vrede i da budu ponosni na to. I to je ono što bi svi zajedno trebalo da shvatimo – mora se gledati malo dalje od današnjeg dana.

Ukoliko mislite da činite nešto za svoju decu time što savijate glavu pred problemom i pristajete na minimum, varate se. Današnji „preguran” dan, nije nista drugo do odustajanje od budućnosti.

Naša deca će trpeti posledice, ona će odrasti amputiranog duha, a mi ćemo za to biti krivi.

Autorka je frilenser iz istočne Srbije