Zašto sam pobegla iz Srbije?

zovem se Ivana Lučić, farmaceut iz Valjeva, trenutno živim u Gjoviku, Norveška. Nedelja je jutro, prelistavam naslove srpskih novina i naiđem na izveštaj sa protesta „Jedan od pet miliona“. Dok čitam vest gubim bitku sa suzama koje zamagljuju vid, ali im ne dam da se otkotrljaju niz obraze. Otuda moja potreba da Vam napišem pismo, a ne da ostavim komentar na vest.

Pripadam velikoj grupi ljudi koji nisu otišli „trbuhom za kruhom“.

Imala sam posao koji je donosio dobru platu (moralo se dosta i „progutati“ uz put, ali…) i relativno sređen život sa predvidljivim tokom (koliko je to moguće u životu). Onda su naišle poplave u Srbiji 2014. Iako niko moj nije bio pogođen, vrlo sam teško i lično podnela celu situaciju.

Sećam se da sam jedno jutro, kao i svako pre, slušala izveštaj o prethodnih 24 časa. Obrenovac je bio poplavljen u toku noći, a predsednik opštine je rekao da su se sirene oglasile na vreme (u sred noći) i ko je kriv ljudima što nisu spakovali stvari ranije (lične stvari, fotografije, dokumenta, uspomene koje je voda uništila). Parafraziram, naravno, ne sećam se tačno šta je rekao, samo suštine. A to je da se ponovo poriče odgovornost. Danima pre toga kiša je padala, u Valjevu su se reke izlile, sasvim je logično da je sledeći Obrenovac i da se moglo nešto uraditi. Ili bar pokušati. Čak i ja, bez ikakvog stručnog znanja sam moga predložiti par stvari.

Vilica je počela da se trese, telo da drhti, ridam. U toj poplavi u Obrenovcu su bili ljudi koji su već jednom sve izgubili bežeći iz svojih domova 90-ih u nesrećnim ratovima. I sad ponovo gube stečeno! Izgubila sam se na par trenutaka, a onda je mozak počeo grčevito da traži izlaz.

Tri opcije:

1 Da se potpuno zatvorim u sebe – posao, kuća, mnogo knjiga filozofije, uski broj ljudi, napraviti balon podnošljivosti u teškoj stvarnosti.

2 Revolucija – kao maloj, uzor mi je bio Če Gevara.

3 Bežanje.

Zatim je mozak krenuo u brzu analizu.

Prva opcija – ne! Još uvek sam mlada i zatvaranje u kutiju u tim godinama i posvećivanje filozofiji da bi se lakše podnela/ignorisala stvarnost je suludo! Sklonost ka misaonom postoji, a ta ljubav jedino ima smisla kada se razvija uporedo sa upuštanjem u život, ne bežanjem od njega.

Druga – revolucija jede svoju decu. To ne bi bio problem kada bih imala veru da je moguća. Prestala sam da verujem da u Srbiji postoji i 30% ljudi koji se neće saviti na ponudu da okrenu pogled zarad male koristi za sebe (čak i za kilogram čokolade). Sigurnost u ovaj stav su bili mladi ljudi, mlađi od mene, koji i ne shvataju koliko sve žulja, već su se prilagodili/prihvatili.

Stoga, jedina opcija je bila bežanje!

I evo, pišem Vam iz Gj�vika.

Petog oktobra, bila sam u srednjoj školi, verovala sam da će sve biti bolje samo da Milošević ode. Bila je to jaka vera i želja, kao da ništa drugo na svetu i u mom životu nije važnije. Dete! A onda je svanuo 6. oktobar posle noći provedene na ulici sa drugima. Pogledala sam kroz prozor dnevne sobe i videla istu zgradu preko puta, isto drvo ispred ulaza, iste kuće u daljini. I shvatila da je sve ostalo isto. Jedan čovek ne može da napravi ništa sam! Bar ne u političko-društvenom smislu.

Bilo je i jeste lako okriviti jednog za sve loše. I on je otišao/otići će, ali se mi nismo promenili! Cilj ne treba da bude jedan čovek, već podizanje sistema koji nam neće tako lako omogućiti da varamo.

Ljudi su prevrtljivi po prirodi, čak najbolji među nama ponekad popuste pred iskušenjem. Zato je odavno izmišljen zakon i sistem koji ga sprovodi.

PS.

Sad kada sam napisala mail, upitah sebe koja mu je svrha. Zašto Vama? Stalo mi je i volim. Želim da ova dešavanja donesu promene. Ne kozmetičke promene imena, već duboke promene društva i sistema.

I dalje moja želja ne opravdava moje pisanje Vama. No, eto..

Pozdrav i sve najbolje!