Zašto se ne veselim Trampu?

U Obamu su se polagale najveće nade; da će baš, eto, on ostaviti Srbiju na miru; da će prekinuti sve ratove, pomiriti čitav svet i otići u u hol najboljih predsednika koje je ta zemlja imala. Ali – jok! Ode on na smetlište historije, i jednog dana će se eventualno naći u rubrici „Da li ste znali“, kao prvi afroamerički predsednik, a na njeogovo mesto dolazi čovek, koji – na prvi pogled, al’ ponavljam samo na prvi – nema pojma kako se našao na istom.

Sličan scenario je bio u Srbiji 2012, kada su svi mediji bili nahajpovani do ivice ključanja, kako ondašnji predsednik Boris Tadić nema za šta da brine, i kako će, tobože, on uveliko „prešišati Tomu“. Sve novinčine, emisije, portali i ostala opštenarodna sokoćala su brujala o tome „kako će ovo biti samo još jedna potvrda Tadićeve vlasti“. Takođe postoji primer iz 2000, kada se Slobodanu Miloševiću, nebesima hvala, namenski podmetnulo da će na sledećim izborima odneti ubedljivu pobedu, pa je sakaluda što pre požurio, da produži svoje stolovanje u uveliko razorenoj državi. U redu, dovoljno digresija.

Zašto ovo pišem? Juče se u zapadnjačkoj medijskoj avliji sve orilo od toga, kako, malte ne, izbori nisu ni potrebni, jer se već unapred zna ko je pobednik. Hilari Klinton, dabome. I bio sam ubeđen da je to – to. Da će od današnjeg dana biti samo produžen kontinuitet američkog establišmenta, a, opet, negde u podrumu podsvesti dobijao sam signale, kako je to, ubio ih bog, previše olako shvaćeno za, naizgled, najnapetije predsedničke izbore u povijesti Sjedinjenih Američkih Država. Ta kontradiktornost je i odala, već pre prvih rezultata, ko je u stvari pravi favorit.

Ali, šta je to što Trampa, kod nas, čini izuzetnim, a da to nije samo njegova ofarbana kosa i Melanija. Ukratko napisano, njegov navodni stav da prepusti svet da ide svojim tokom, a da se on skoncentriše na poboljšanje same države. Da se ne zavlačimo previše, ako se samo malčice bolje pogleda, to je svaki njihov predsednik do sada govorio. Samo sa drugačijim retorikom, pristupom i interpretacijom. Primera radi, Obamina velika parola je bila da će da reši zakuvno ludilo u Iraku, a tamo je sada sve već reš pečeno.

Ono što je zaista moguće da se desi, ukoliko dođe do kvazi-izmene, odraziće se, koliko god to domaća javnost ne želela da čuje ili pročita, poprilično loše po ovaj naš mali zverinjak na Balkanu. Ono čemu se oni najžući, mogući novinski papiri, u poslednjih par dana, kao, raduju, nadaju, i pumpaju već zatucane glave , a to je da su „šiptari u panici“. Sa jedne objektivne strane gledano, naravno da bi se albansko i bošnjačko stanovništvo više radovalo da je Hilari Klinton pobedila. Koliko god se ovde ljudi ne mogli staviti u njihove cipele, baš taj Klinton ih je i „spasio“ da ih tadašnji ostatak države ne dovrši. Međutim, tu je i faktor da je prekasno mešanje SAD u klanicu na Balkanu, dovelo do krvoločnog raspada Jugoslavije. Sve pod, narodski rečeno, razlogom: „Ma, sami će oni to da reše!“. Upravo je to trenutna Trampova politika, da će svet sam od sebe da se „reši“.

Upravo, dok sam ovo pisao, većina Srba je šenlučila, ljubila se i grlila, radikali verovatno okreću vola usred Zemuna, Šešelj puca sa svoje terase, dok izdajnici i plaćenici smišljaju nove tekstove ne bi li opravdali svoje pogrešno predviđanje ovih izbora. Čitava ta bulumenta se istinski raduje, jer je na presto Prvog Vladara planete Zemlje doš’o konačno neko ko će „Srbiju iz tri dela“ da sastavi, u ovom slučaju verovatno to misle, da “ ona ponovo bude cela“. Sasvim je legitimno razumeti da ne mogu Donaldovog protivničkog kandidata da vide očima, naravno, zbog svega iz devedesetih godina, ali je, dapače, nezdravo ćutati na to da se ljudi volšebno klanjaju čoveku koji transparentno vrši veliku nuždu na sve moguće opšte, civilizacijske i ljudske vrednosti. Uostalom, zar se nismo valjda takvog otarasili tog famoznog 5.oktobra? Barem tako piše na papiru…