Žene u pantalonama i muškarci u suknjama

Modni kreatori dizajniraju, a muški manekeni prošetaju modnom pistom.

Ponekad objektiv upeca muškarca u suknji na ulici, ili grupa mladića priredi performans.

Nedavno je to uradila u Engleskoj grupa đaka zbog toga što su im školske vlasti zabranile da u školi nose kratke pantalone.

Nema se utisak da takve najave, pojave i performansi izazivaju posebnu društvenu pažnju ili bilo kakvu reakciju, kao što je to bilo kada su se žene osmelile da obuku pantalone pre stotinjak godina. dok je konzervativni stav prema ženama u pantalonama trajao dobrih pola veka.

Dosta davno je to bilo, šesdeset i neke, kada sam u nekom dnevnom listu čitao o ženi koja je u Beogradu prva obukla pantalone i da se taj hrabri čin završio hapšenjem.

Ne pamtim o kojoj se to osobi radilo, i da li je to pisanje bio neki svojevrstan inmemoriam, ili je to bilo pisanje o tada još uvek živoj osobi.

Taj „incident“ bio se dogodio u prvoj ili možda drugoj deceniji dvadesetog veka. U svakom slučaju dalo bi se to naći u nekim arhivama ili hronikama, mada, na žlost, potvrdu toj davno napisanoj i pročitanoj priči do sada nisam našao na internetu.

Kojom dinamikom je posle toga krenulo usvajanje pantalona, ako uzmemo da je nekakav početak bio po završetku prvog svetskog rata.

Pamtim, kao osoba rođena posle drugog svetskog rata (1947), da sam kao dete predškolskog i ranaog školskog uzrasta, buljio oči kad naiđe lepo građena mlada prolaznica u tesno pripijenim pantalonama, obično sa vertikalnim prugama.

Ti prizori su bili retki i nisu bili svakodnevni.

Međutim, svaki taj prizor je bio propraćen zvižducima, i komentarima, uglavnom vulgarnim, od strane muškaraca, vršnjaka tih lepo izvajanih devojaka, dok su starije ženske osobe uglavnom gunđale, šta bi one, da su netko…

Mojim odrastanjem, pantalone kod devojaka i žena postupno su postojale prisutnije, mada je i dalje konzervativno gledanje bilo dominantno.

Kada je krenuo pubertet, više su me „palile“ suknje, žiponi, najlon čarape pričvršćene na žabice i čipkasti detalji koje su razvijali erotsku maštu, posebno kada iznenadi udar vetra, kao u filmskoj sceni sa Merlin Monro.

Krajem šesdesetih godina, pantalone nisu izazivali posebnu pozornost na ulici, zvižduka i komentara više nije ni bilo, osim što je moglo da se čuje po neko gunđanje ili komentar na prizor kada su ih nosile punije osobe i osobe u godinama.

To je bio period kada su postojala mnoga pisana i nepisana pravila (kodeksi oblačenja za radna mesta, i pristupa prostorima javnih i državnih ustanova, ali ne retko i nekim prodavnicama i ugostiteljskim objektima, gde se još i muškarcima nalagalo da nose kravatu).

Tada su žene opominjane, pa čak i udaljavane zbog „neprikladnog oblačenja“. (Danas udaljavanje zbog „neprikladnog oblačenja“, doživljavaju muškarci.

Lično sam iskusio kada nisam bio pripušten šalteru policijske uprave. Bio sam u letnjim pantalonama trifrtaljkama, znači sa nogavicama do ispod kolena i sandalama na bosu nogu.

Koliko mi je poznato žene više ne udaljavaju, čak i kada su u kratkom šorcu i u sandalama sa bosim nogama). Kako bilo, krajem šesdesetih godina žene i devojke retko su nosile pantalone.

Zapravo, mnoge su bile nesigurne u svoj izgled. Svaki i najmanji višak težine, visine ili pak manjak, kao i proporcija nogu spram ostatku tela i slično, bili su dovoljan razlog da se ne usude da obuku pantalone. Ne sećam u vreme gimnazije i studija, da mi je i jedna devojka tih godina na randevu došla u pantalonama.

Skladno građene devojke nosile su pantalone pripijene uz telo sa šlicem sa strane.

Ali pojavom farmerki, dogodila se zapravo revolucija. Jagma za njima krenula je podjednako i gotivo istovremeno kod muškaraca i žena, i to je zapravo bila prva uniseks modna ponuda, poreklom iz Amerike.

Taj globalni modni bum bio je propraćen raznim mitovima i legendama, o nastanku takvih pantalona, a kasnije su pripisivane „zasluge za pad komunizma“. Bez obzira na preterivanja i nedokazanih priča, farmerke su bivale i tema raznih, posebno antropoloških studija.

Sedamdesetih godina, modni dizajneri i modelari, krenuli su da kroje pantalone prilagođene ženskom telu i raznim proporcijalnim razlikama, Najpre su bile skrojene suknje-pantalone, bukvalno „nešto između“zapravo behu to suknje sa širokim nogavicama, tako da vetar nije mogao da priredi prizor ala Merlin Monro.

Ali su i pravili krojeve koji mogu da iluzionistički pokriju proprcijalne nesavršenosti tela. Osamdesetih godine, pantalone su na ženama stekle puno pravo građanstva, jer su takozvani „kodeksi“ bili obesmišljeni.

Devedesetih godina, a pogotovu u novom veku i milenijumu, žene su se potpuno oslobodile i bez kompleksa nose pantalone, čak i one žene, koje imaju ozbiljne probleme sa težinom i telesnim građom. Iako bi u takvim ekstremnim prilikama suknje i haljine uspešnije pokrivale taj hendikep, ali kompleksi su naprosto nestali.

Šta se danas događa? Kad izađete na ulicu i ako krenete da obraćate pažnju, primetiće te da suknji i haljina više gotovo i nema. Devojke i žene svih starosnih doba nose pantalone i drugu odeću sa nogavicama (trenerke, helanke i šorceve).

Pokušavao sam da odokativno dođem do nekih brojeva što nije sasvim pouzdano, ali sam pokušavao da na relativno prometnim mestima prebrojavam: najmanja razlika u prolazu pantalona i suknji je 12:1, dok je najčešće 55:1, a ne retko će te u kontinuitetu prebrojati i do 150:1 pantalona.

Ima tu naravno i razlika u zavisnosti od godišnjeg doba (po vrućinama se više nose haljine, otprilike u već pomenutoj razmeri 12:1, ali na temperature preko 35 odnos će biti još manji ali nikad neće doći do odnosa 1:1).

Mislim da neka moja opažanja mogu da dovedu i do zaključka da neke ženske osobe u svom garderobnom ormanu više i ne drže suknju ili haljinu.

To nekako zaključujem, kad u medijima često viđam iste javnosti poznate žene, koje nikada nisam video u suknji ili hanjini, čak i kada su u pitanju svečanosti na kojima se glamur nekako podrazumeva.

Da li gde i kojim prilikama muškarci nose ili su nosili haljine, suknje i odeću bez nogavica? U antičko doba i u periodu Rima, muškarci i žene su nosili odeću bez nogavica slično haljinama (hiton), dok su odeću nalik haljinama (tuniku), nosili rimski vojnici.

Razni modaliteti odeće bez nogavica, provlačili su se sve do baroka (1600-1750), kada je krenula diferencijacija muškog i ženskog oblačenja i okončala se 1750 g. Ipak, izuzeci su se i kasnije provlačili u posebnim ruralnim sredinama (lokalne narodne nošnje) i u etničkim skupinama sa posebno naglašenim identitetom (naprimer Škotlanđani sa kiltom).

Oblačenje u Evropskom i Američkom građanskom društvu određuju modni diktatori. Žene su uspele da izdejstvuju pravo da nose pantalone i to su modni diktatori prihvatili, možda i kao kompromis.

Međutim, muškarci su ostali pri pantalonama. Bilo je i postoje pokušaji da se kod transrodnih osoba i drugih neobičnih pojedinaca sklonih egzebicionom eksperimentisanju. „promovišu“ suknje i haljine, ali to je izvrgavano ruglu, pa i fizičkom nasrtaju.

Možda danas postoji i pomak u toleranciji, ali ne i pomak da to prihvate strejt osobe, i pored toga, što su do sada više puta to nudili modni diktatori na modnim revijama.

Jednostavno, ne prima se. Uniseks moda bez nogavica davna je prošlost, a uniseks moda sa nogavicama je sadašnjost.

Ali ponovo uspostavljaljanje uniseks mode bez nogavica, makar i kao pravo izbora i u ime „rodne ravnopravnosti“ za sada teško da ima šanse da postane masovnija pojava, ali sigurno je da bi pitanje rodne ravnopravnosti bilo definitivno stavljeno ad akta.