Policijski popis: Šta bi se desilo da su škole postupile po nezakonitim nalozima policijskih uprava u Užicu i Kikindi?

Taj skandalozni postupak, nalik totalitarnim režimima, slika je naših uhapšenih institucija, suspendovanih zakona, obespravljenih građana i prilika da se zapitamo – šta i kako dalje?

Policijske uprave u Užicu i Kikindi su 8. maja, iskazujući navodno sopstveni „entuzijazam“ u borbi protiv nasilja, a povodom tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i kod Mladenovca, školama na područjima tih uprava naložile da im dostave spiskove učenika koji su žrtve ili izvršioci vršnjačkog nasilja.

Policija će, otkriveno je već od 9. maja, takve spiskove „razmatrati zajedno sa relevantnim predstavnicima škola, kako bi dogovarali dalje aktivnosti“.

Nezakoniti pokušaj policije da nas „umiri“, nakon dva pokolja, dodatno nas je uznemirio i ogorčio roditelje, učenike, nastavnike, stručnjake…

Iz vrha policije je usledilo izvinjenje sa „pojašnjenjima“ da su „namere bile dobre, ali su nesmotreno definisane“, te da su dve policijske uprave „samostalno i na svoju inicijativu“ poslale dopise školama, a da „nikakav nalog takve vrste nije stigao iz vrha MUP-a“.

Zvuči neverovatno.

Znači li to da su se užička i kikindska policija „otrgle“ kontroli policijskog vrha? Koliko treba biti naivan i poverovati u tvrdnju o tolikoj samostalnosti dveju policijskih uprava?

Koliko etike i zakona ima u naknadnom pravdanju da „MUP nema ovlašćenja da pribavlja takve podatke o deci“ i da pojma nema šta rade policijske uprave?

Iza pravdanja „ne znam šta rade, ali su imali dobru nameru“, nije prikriven samo diletantizam, kao refleksija na političke „uzde“ vladajuće stranke, već nešto još opasnije.

Ako krši Ustav, zakone i ne poštuje ljudska prava, posebno prava dece, kome i čemu služi srpska policija?

Šta bi se desilo da su škole postupile po nezakonitim nalozima policijskih uprava u Užicu i Kikindi? Čemu bi služili ti spiskovi i kome bi bili dostupni?

Kako bi se postupalo sa popisanom decom?

Umesto pokušaja getoizacije i stigmatizacije dece i denuncijantskog uvlačenja škola i nastavnika u svoj nezakoniti projekat, policija bi svoju „brigu“ o mentalnom zdravlju mladih trebalo da prepusti drugima.

Onima kojima je to u opisu radnog mesta. U međuvremenu, možda da zasuče rukave i da, iz sopstvenih fioka, izvuče druge, duže i opasnije spiskove.

Mogla bi, ali neće. Na njima su moćna imena, „odranije poznata policiji“, njihovih „pokrovitelja“ i imena njihove „dece“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.