Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravna (ne)jednakost

Odredbe su propisane Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, kojim su ubačeni članovi 8a, 8b i 8v u osnovnom, tj. postojećem tekstu Zakona o uređenju sudova (za pokrenute postupke po tom zakonu), kao i sada važećem Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Predviđena je zaštita prava na suđenje u razumnom roku, odluka suda po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, i shodna primena Zakona o vanparničnom postupku.
Razloga za donošenje izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova je dosta. Mislim da je najviše uticala preopterećenost Ustavnog suda ustavnim žalbama u kojima se zahtevalo od suda da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku. Na taj način se nadležnost za odlučivanje po zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku (u daljem tekstu: zahtev) disperzovala sa Ustavnog suda na sudove redovne nadležnosti, a u konačnoj instanci na Vrhovni kasacioni sud.

Nadležnost za podnošenje zahteva i dvostepenost

Članom 8a Zakona o uređenju sudova propisano je da se zahtev podnosi neposredno višem sudu.
Odmah se u praksi postavilo pitanje ko je nadležan u slučajevima kada stranka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred osnovnim sudom. Da li je u tom slučaju nadlažen Viši ili Apelacioni sud?

Ostavljajući razloge pro et contra napomenućemo samo da je zauzet stav da ukoliko se žalba protiv konačne odluke suda u redovnom postupku pred Osnovnim sudom može izjaviti Višem sudu onda je u tom slučaju nadlažen Viši sud, dok ukoliko se protiv konačne odluke Osnovnog suda žalba može izjaviti Apelacionom sudu, onda je za rešavanje po zahtevu nadležan Apelacioni sud.
Takođe, trećim stavom navedenog člana propisano je da ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Privrednim apelacionim sudom, Prekršajnim apelacionim sudom ili Upravnim sudom, o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud.

Protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može se podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana.

Naknada

Članom 8a i 8b Zakona o uređenju sudova propisano je da se zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Visina naknade nije propisana, ali je praksa Ustavnog suda utvrdila da primerena naknada iznosi 100,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a po godini trajanja postupka. Iznos te naknade je i iznos koji je utvrđen postupanjem Evropskog suda za ljudska prava u predmetima koji se vodi po predstavkama građana Republike Srbije protiv odluka naših sudova, tj. iznos koji predstavlja posledicu ekonomskih i socijalnih prilika u Republici Srbiji, kao i same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
Međutim, naknada se ne određuje uvek, odnosno ona se može odrediti ako postupajući sud utvrdi da je zahtev osnovan. Ukoliko je zahtev osnovan i ukoliko sud odredi naknadu ona se isplaćuje iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu.

Ukoliko sud utvrdi da zahtev nije osnovan odbiće, naravno i zahtev za naknadu, dok ukoliko utvrdi da je zahtev osnovan ne mora u svakom slučaju da odredi naknadu. Praksa Vrhovnog kasacionog suda nam pokazuje da će se često desiti da sud usvoji kao osnovan zahtev, a ne odredi primerenu naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Takvo normiranje (zakonodavac koristi formulaciju „može dosuditi“) ostavlja sudu vrlo široka ovlašćenja, odnosno ne postavlja granice diskrecione ocene te i drugi sudovi, rukovodeći se praksom najvišeg suda, vrlo često pribegavaju odbijanju zahteva za utvrđivanje primerene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ili dosuđuju neprimereno niske iznose.

Sud će, u svakom slučaju, ukoliko nađe da je zahtev osnovan, naložiti postupajućem sudu da u najkraćem mogućem roku reši predmet, odnosno može da odredi rok u kome će postupajući sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje.
Za rok u kojem će postupajući sud da reši predmet najčešće se koristi formulacija „u najkraćem mogućem roku“.

Hitnost i shodna primena

Četvrtim stavom člana 8a Zakona o uređenju sudova propisana je hitnost u postupanju i prema dosadašnjoj praksi ne može se proceniti koji je to roku u kojem se donose kako prvostepene odluke po zahtevu tako i odluke po žalbi.

Članom 8v Zakona o uređenju sudova propisano je da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak.

PROBLEMI U PRAKSI

1. Visina naknade

Iako su izmene i dopune Zakona o uređenju sudova imale za cilj rasterećenje Ustavnog suda i ubrzanje postupaka po zahtevima za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, ipak čini se da će još puno predmeta ovakve vrste Ustavni sud rešavati u poslednjem stepenu, jer postupajući sudovi, sa retkim izuzecima pojedinih veća, odnosno sudija, nisu u celosti izučili i prihvatili postojeću praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ovoj materiji.
Naime, u bogatoj praksi Ustavnog suda retko se kad nailazilo na odluke kojima je sud određivao iznos naknade niže od 100,00 evra po godini trajanja postupka, dok broj odluka kojima se odbija određivanje naknade gotovo da je zanemarljiv.

Naravno, svaki predmet se posebno ceni te je mnogo faktora koji utiču na ocenu osnovanosti zahteva, odnosno na visinu iznosa naknade koja bi trebalo biti određena u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. To su: doprinos stranke trajanju postupka, značaj postupka za stranku, složenost predmeta, karakter postupka, hitnost itd.

U praksi sudova, u kojima prednjači negativna praksa Vrhovnog kasacionog suda, ne samo da se retko pronalaze odluke kojima se strankama utvrđuje iznos od 100,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate po godini trajanja postupka, nego se vrlo često i odbija zahtev za utvrđuje naknade, ili se čak dosuđuju ponižavajući iznosi „primerene“ naknade.

Umesto 100,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate po godini trajanja postupka Privredni apelacioni sudovi u identičnim postupcima utvrđuju različite novčane iznose na ime primerene naknade.

Konkretno, Privredni apelacioni sud je rešenjima R4 St 1038/14 i R4 St 1078/14 od 25. Februara 2015. godine utvrdio dvojici fizičkih lica, stečajnih poverilaca u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod St broj 114/2010, iznos od po 37.000,00 dinara na ime primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. U pitanju je stečajni postupak koji je otvoren nad privrednim društvom dana 16. juna 2008. godine i koji je u trenutku odlučivanja trajao skoro punih sedam godina.

Kada se navedeni novčani iznos podeli na sedam, odnosno šest godina, godina trajanja iznosi oko 50,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS-a.
Međutim, Privredni apelacioni sud, u drugom veću, ali u istom, odnosno identičnom stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod St broj 114/2010, utvrđuje nekim drugim fizičkim licima, stečajnim poveriocima u identičnoj pravnoj situaciji, iznose od po 10.000,00 dinara, 20.000,00 dinara i 30.000,00 dinara na ime primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Dakle, Privredni apelacioni sud, u različitim većima različito odlučuje u istoj pravnoj stvari, te tako većini fizičkih lica, stečajnih poverilaca po osnovnu potraživanja iz radnog odnosa, utvrđuje iznos od po 10.000,00 dinara, manjem broju lica iznos od po 20.000,00 dinara, nekolicini iznos od po 30.000,00 dinara, dok samo dvojici iznos od po 37.000,00 dinara. Sve navedene odluke stekle su svojstvo pravosnažnosti, budući da je u svakom predmetu Vrhovni kasacioni sud odbio žalbe, pa čak i u istom veću i istog dana, uopšte ne obraćajući pažnju, niti obrazlažući okolnost da se radi o identičnom stečajnom postupku, da se radi o fizičkim licima, stečajnim poveriocima neobezbeđenog potraživanja iz radnih odnosa, istog isplatnog reda, koji se nalaze u identičnoj pravnoj situaciji.
Obrazlažući takve odluke Vrhovni kasacioni sud u svakoj odluci identično navodi: „Privredni apelacioni sud imao je u vidu celinu postupka u kome bi predlagač ostvario svoje pravo, hitnost postupka, značaj prava, kao i praksu Vrhovnog kasacionog suda, a i ekonomske i socijalne prilike Republike Srbije i stepen privrednog i društvenog razvoja Republike Srbije, te je adekvatno mogućnostima budžeta Republike Srbije odredio visinu u dosuđenom iznosu.“

2. (ne) ravnopravnost i (ne) jednakost

Različitim postupanjem Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda u identičnoj situaciji povređena je ravnopravnost građanja budući da se nekima utvrdilo 10.000,00 dinara, nekima 20.000,00 dinara, nekima 30.000,00 dinara, a nekima 37.000,00 dinara.

Odredbom iz člana 36 stav 1 Ustava republike Srbije propisano je pravo na jednaku zaštitu prava te se navodi da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Naime, pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 114/2010, u toku je stečajni postupak pokrenut rešenjem St. broj 80/2007 od 16. juna 2008. godine nad privrednim društvom za proizvodnju, trgovinu i usluge „VIZAHEM EKSPORT-IMPORT“ d.o.o. Beograd, Patrijarha Dimitrija broj 14. Svi podnosioci zahteva za suđenje u razumnom roku su bivši radnici koji prema stečajnom dužniku imaju priznato neobezbeđeno potraživanje u vidu dospelih a neisplaćenih zarada. Odredbom iz člana 29 stav 2 Zakona o stečajnom postupku, koji se primenjuje u ovom slučaju, propisano je da je stečajni postupak hitan.

Taj postupak traje punih osam godina. Uplaćeni avans, na ime troškova stečajnog postupka, odavno se potrošio, što ukazuje da sud nije dobro procenio iznos zahtevanih troškova. Troškovi se stalno uvećavaju na račun stečajne mase a na štetu poverioca, te će se iz te stečajne mase (ako bilo šta preostane) isplatiti još i nagrada stečajnom upravniku, a podnosioci zahteva za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku neće dobiti ni 30% svojih potraživanja. Tokom postupka dokazano je da stečajni poverioci, fizička lica, ni na koji način nisu doprineli produženju trajanja postupka, da je nesporno utvrđeno da predmetni stečajni postupak ima izuzetno veliki značaj za njih budući da je zbog nedostatka sredstava ugrožena njihova životna egzistencija, odnosno da osam godina ne mogu da dobiju niti ostvare pravo na teško zarađene novce iz radnog odnosa, a ako ih ikad i dobiju to neće biti ista vrednost koju su zaradili budući da je zbog trajanja postupka dinar devalvirao te stvarna vrednost novca koju je trebalo da dobiju nije ista ako sada ostvari tu vrednost, dok pravo na kamatu na neobezbeđena potraživanja (zarade zaposlenih) u stečajnom postupku postoji samo ukoliko preostane novca od stečajne mase nakon zaključenja stečajnog postupka, što se u ovom slučaju sigurno neće desiti.

Imajući u vidu gore navedene činjenice, sudovi su povredili pravo na jednaku zaštitu prava.
Naime, svi stečajni poverioci, podnosioci zahteva za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku se nalaze u istoj činjeničnoj situaciji i istom spornom pravnom odnosu (Stečajnom postupku koji se vodi pre Privrednim sudom u Beogradu broj 114/2010), te je nekim utvrđena primerena naknada u iznosu od 37.000,00 dinara, dok je nekima utvrđena u iznosu od 30.000,00 dinara, nekim u iznosu od 20.000,00 dinara, a najviše onima kojima je utvrđena u iznosu od 10.000,00 dinara.

Dakle, imajući u vidu gore navedene činjenice, redovni sudovi su povredili ravnopravnost građana, povredili su pravo na jednakost, odnosno jednaku zaštitu prava kao elementa prava na pravično suđenje u navedenom stečajnom postupku, te dovodeći podnosioce u bitno različit položaj stvorili pravnu nesigurnost.

3. vladavina prava i podela vlasti

Odredbom iz člana 3 Ustava Republike Srbije propisana je vladavina prava te je navedeno da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu, dok je članom 4 Ustava Republike Srbije propisana podela vlasti, te je navedeno da je pravni poredak jedinstven. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli. Sudska vlast je nezavisna.

Obrazloženja Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda u pobijanim rešenjima govore u prilog tome da sudska vlast i sudije nisu nezavisni, jer se nezavisnost sudije u članu 149 Ustava Republike Srbije definiše kao potčinjenost samo Ustavu i zakonu, dok je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen.

Kako se čini, Privredni apelacioni sud, kao i Vrhovni kasacioni sud, samo su paušalno navodili razloge za utvrđivanje visine primerene, odnosno pravične naknade, a koji razlozi se tiču samog postupka („visina se određuje u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, pri čemu se posebno ceni priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora, postupanje suda, kao i drugih učesnika u postupku, hitnost postupka, značaj prava, kao i dosadašnju praksu tih sudova“), dok su u stvari suštinski imali u vidu samo „ekonomske i socijalne prilike Republike Srbije i stepen privrednog i društvenog razvoja Republike Srbije, te adekvatnost mogućnostima budžeta Republike Srbije.“
Stečajni postupak sa elementima radnopravnog postupka za koja je eksplicitno propisana hitnost, strogost forme, osmogodišnje trajanje, srednja složenost i utvrđivanje činjenica u postupku po službenoj dužnosti su razlozi koje sudovi uopšte nisu cenili, već su donosili isključivo političke odluke.
Datim obrazloženjem Vrhovni kasacioni sud otvoreno pokazuje da brine o mogućnostima budžeta Republike Srbije, a koje, uzgred, nije ni utvrđivao u postupku, što je grubo kršenje načela podele vlasti.

Tumačeći ovakvo obrazloženje vrhovnog suda jedne zemlje svaki građanin može samo da bude demoralisan i destimulisan da se na bilo koji način obrati državnim organima i sudovima radi zaštite svojih ustavnih prava, jer mu je dovoljno da se o adekvatnoj mogućnosti budžeta informiše putem sredstava javnih informisanja, pa da dođe do zaključka o ishodu svakog eventualno pokrenutog postupka za zaštitu svojih prava. U tom slučaju, ukoliko bi se na TV-u objavilo da smo zemlja prosperiteta, onda bi se i građanin ohrabrio da se obrati sudu radi zaštite svojih prava sa mogućnošću uspeha, dok u suprotnom ne.

Vođenje ekonomske i fiskalne politike, pa samim tim i donošenje, primena i sprovođenje mera koje za cilj imaju, odnosno kojima se smanjuju rashodi, ili se vrši ušteda u budžetu Republike Srbije jeste isključivo u nadležnosti Vlade Republike Srbije, kao nosioca izvršne vlasti, te pozivanje najvišeg redovnog suda jedne zemlje na „adekvatnost mogućnosti budžeta“ ne znači ništa drugo do da taj sud predstavlja područnu jedinicu organa uprave, Vlade Republike Srbije, odnosno dekoncentraciju izvršne vlasti. Dosledna i potpuna primena načela podele vlasti, a naročito dosledna i potpuna nezavisnost sudstva od ostale dve, političke grane vlasti, predstavlja osnovni mehanizam zaštite građana od samovolje nosilaca vladajućih funkcija. U tom smislu ograničavanje sudske zaštite prava građana mogućnostima državnog budžeta predstavlja drastičan vid jedinstva vlasti protiv građana, jer u konkretnom slučaju sud nije narušio podelu vlasti tako što je naložio Vladi da usled neadekvatnih mogućnosti budžeta ukine ministarske plate, već je građaninu uskratio zaštitu njegovog prava tako što se solidarisao sa neprilikama druge grane vlasti.

Pitanje je da li će Privredni apelacioni sud sam ispraviti svoje greške ili će to možda učiniti Vrhovni kasacioni sud, ili će posle dve godine, koliko je prosečno odlučivanje, to učiniti Ustavni sud. Sporno je da li će se ujednačiti praksa postupanja u konkretnim primerima i na koji način, ukoliko se uopšte ujednači. Sigurno je da će, ukoliko postupajući sudovi ne izjednače postupanje u identičnim situacijama, te ne isprave i ne spreče povredu prava stranaka na jednakost, odnosno ravnoravnost građana, to učiniti Evropski sud za ljudska prava u Strazburu uz još jedan šamar našem pravosuđu.

Tekst je objavljen u dodatku Bilten za samoobrazovanje i društvena pitanja, uciteljneznalica.org