foto FoNet Velimir IlićSrbija je bila i ostala zemlja paradoksa. Niš kao srpski grad nije u tome nikakav izuzetak.
Slučaj je hteo da 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava, Nišlije ugoste javne ličnosti čiji je zadatak bio da, kao prvi potpisnici inicijative ProGlas, dođu i održe svoje kratke besede, pozovu građane da izađu na izbore i slobodno glasaju za onu stranku koja im se čini najboljom.
Važno je reći da ljudi okupljeni oko ProGlasa nisu političari, već kao i većina nas – obični i zabrinuti građani. Mi koji smo se okupili bili smo rešeni da ih (onako po „srpski“) domaćinski dočekamo, ugostimo i ispratimo.
Prvobitna ideja je bila da to bude u sali Narodnog pozorišta, ali ne lezi vraže! Neko „odozgo“ je naredio da se baš na taj veliki Dan ljudskih prava na pozorišna vrata stave katanci kako bi bio onemogućen ulazak tim, za vlast nepoželjnim gostima.
Ne mogu opisati transfer blama koji me je zbog toga obuzeo, a verujem da su se tih nekoliko hiljada okupljenih građana osećali isto. Jer, među našim gostima nalazile su se poznate javne ličnosti iz Beograda: sudije, pisci, profesori, novinari i, što je najtužnije, popularni srpski glumci. I njima je bilo zabranjeno da zakorače na „daske koje život znače“.
Niško Narodno pozorište je tim bezumnim činom postalo pozorište apsurda u najpogrdnijem smislu reči. Zamislite, pozorišnoj divi Svetlani Ceci Bojković nije dozvoljeno da se pojavi na sceni pozorišta koje nosi epitet „narodnog“!
Ali, što bi Srbi rekli: „Ko zna zašto je to dobro?“ A bilo je dobro jer je sala našeg pozorišta bila ionako premala da primi tu ogromnu masu ljudi. Zato je na brzinu doneta odluka da se „predstava“ održi na platou, tik iznad pozorišnog stepeništa.
Bila je to svojevrsna kamerna scena. Glumci nisu govorili monologe iz dela Šekspira i Dostojevskog, ali između redova mogle su se čuti reči koje su budile asocijacije na njih. Bilo je tu poznatog Hamletovog „Biti il ne biti“, kada je u pitanju dilema oko izlaznosti ljudi na birališta; pominjani su i mnogobrojni zločini vlasti (ali bez kazne); takođe su spominjani idioti, i to oni „kompletni“.
I još mnoga toga pametnog je izrečeno na toj otvorenoj sceni, što se i očekivalo od ljudi kakvi su sudija Miodrag Majić, akademik Vladica Cvetković, profesori univerziteta Tamara Džamonja Ignjatović i Miodrag Jovanović, muzičar i pisac Marko Šelić Marčelo, pisac i izdavač Gojko Božović, novinari Biljana Stepanović i Ivan Ivanović, glumac i režiser Dragan Bjelogrlić.
Publika je pažljivo odgledala (i odslušala) predstavu za pamćenje, a niko od prisutnih nije platio ulaznicu, bio prisilno doveden, ucenjen, potplaćen ili zaplašen da bi se morao naći tamo.
E sad, za mene kao starog Nišliju, stepenište niškog Narodnog pozorišta ima posebno značenje i kulturnu simboliku.
Dobro se sećam da su dalekih 70-ih prošloga veka te iste stepenice bile kultno mesto okupljanja nas, tada mladih rokera i hipika koji se nisu pozdravljali sa tri, već sa dva uzdignuta prsta – ljubav i mir. Tamo smo se leti izležavali, gluvarili i lenčarili po celi dan, na tim stepenicama su zakazivani ljubavni sastanci i sa velikom pažnjom i pijetetom pričalo se o rok muzici – Hendriksu, Dilanu, Kokeru, Dorsima, Cepelinima, Santani, Kridensima…
Pozorišno stepenište je ostalo zaboravljeno i bačeno u zapećak pred legendarnom niškom Hipi dolinom, a bilo je jednako važno za mlade toga vremena – one koji su nosili dugu kosu, farmerke, mini suknje, košulje na „cvetiće“ i ložili se na rokenrol. Pada mi na pamet da sam se u ranoj mladosti i sam pojavljivao na sceni niškog pozorišta.
Bio sam statista u nekoliko predstava, od kojih je najpoznatija i najgledanija bila „Derviš i smrt“ u režiji Rajka Radojkovića.
A velikoj Ceci Bojković u zemlji koja sebe zove demokratskom to sada nije dopušteno!? Vest za pamćenje, jer Ceca je već krupnim slovima upisana u istoriju srpske kulture, dok ime sadašnjeg direktora Pozorišta ni danas niko ne zna. Ono nije vredno pomena, a kamoli pamćenja.
Vratimo se na početak. Stepenice Narodnog pozorišta u Nišu i ovog puta odigrale su ulogu u „predstavi“ zvanoj ProGlas, koja će ostati u pamćenju svima koji su bili njeni učesnici. U tom hepeningu nije bilo podele uloga jer je publika bila jednako aktivna i važna kao i gosti na platou.
Nije bilo podele na glavne i sporedne uloge i nije bilo nikoga „odozgo“ da tu predstavu režira. Sve je bilo iskreno i spontano, nijednog trenutka dosadno.
Ako Beograd ima Pozorište na Terazijama, Niš je sada dobio Pozorište na Stepenicama. Kulturni događaj par excellence.
Zbog svega toga poželeo sam da kao nekad ležerno zalegnem na stepeništu, ovaj put u društvu sa Cecom, Bjelom, Marčelom i ostalim „kreativnim prestupnicima“, kako je ličnosti visokog kulturnog ranga nazvao moj dragi i nezaboravni prijatelj Ratko Božović.
Autor je sociolog kulture iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
