Psihološkinja dr Tijana Mirović za Vreme o „Ribnikaru“: Heroj je svako ko posle gubitka deteta nađe snage i da radi za dobro svih nas

„Hajde da sarađujemo i da se borimo protiv takvih dela, a ne jedni sa drugima. Hajde da podržavamo jedni druge, da spuštamo tenziju, da negujemo pravu empatiju, podršku i solidarnost jer to je faktor koji najviše utiče na zalečenje posle traumatskih događaja“.

I mene je uznemirio „Utisak nedelje“, ali me nije uznemirila samo priča i emocije dva oca koji su na tako strašan način izgubili decu. Uznemirili su me i komentari gledalaca i neke od poslatih poruka.

Igor Jurič i ja smo već nekoliko puta sarađivali jer delimo potrebu da kroz neka javne aktivnosti podržimo ljude koji prolaze kroz ovakva strašna iskustva, a i da skrenemo pažnju na to šta kao društvo moramo da uradimo kako bismo stvarno prevenirali nasilje. Sedeli smo pred kamerama i 1 na 1 i delili njegovu priču. Nazvala sam taj serijal „Heroji traume“ jer on, Anne Mrie Alves-Ćurčić i moji ostali sagovornici i jesu heroji.

Heroj je svako ko posle gubitka deteta „ostane na nogama“, a poseban je heroj onaj ko nakon toga nađe snage i da radi za dobro svih nas, nanovo i nanovo se suočavajući sa svojim bolom. Nanovo i nanovo otvarajući rane koje bole i krvare i posle 5 i posle 55 godina.

U tom smislu i na sličan način poštujem i gospodina Negića. Posebno cenim to što je svoju priču podelio na način na koji je podelio – ljudski toplo i bez razjarenosti i nipodaštavanja onih koji misle ili rade drugačije. Cenim i što je više puta rekao da je ovo njegova priča i da ne zastupa stav niti neke određene grupe niti svih roditelja.

Upravo taj deo mi je falio u kasnijim pričama, uključenju i nekim postovima. Taj deo mi jako fali u našem javnom i svakom drugom diskursu. Skroz razumem da je to uobičajeni odgovor na traumatski događaj – da uđemo u fajt mod iz koga lako procenimo (ili bolje reći precenimo) da nas neko ugrožava i vidimo ga kao neprijatelja. Mod u kome emocije „mute razum“ i umesto racionalnog mišljenja koristimo kognitivne greške tipa „sve, ništa, crno belo“, generalizujemo, skačemo na zaključak, sa sigurnošću tvrdimo da je motiv ljudi da nešto urade taj i taj i sl. Mod u kome smo 100% sigurni da smo u pravu i kada realno ne znamo sve činjenice (i nismo pitali sve ljude) i kada logika radi po principu „ako ja to mislim onda je to tako“.

Ovo je samo deo autorskog teksta dr Tijane Mirović za Vreme. Ceo tekst možete pročitati OVDE.