Foto: Screenhsot N1Javnost je uznemirila vest da je u Nišu ovih dana preminula radnica turske kompanije “Aster tekstil” A. I. (39) nakon što joj je pozlilo u hali zbog tromboze izazvane srčanim infarktom. Iza sebe je ostavila dvoje dece.
Koleginice su tvrdile da se tog dana žalila da joj je loše, ali da joj “nadređeni nisu dopustili da napusti fabričku halu kako bi se javila lekaru”, te je posle nekog vremena kolabirala, zbog čega je pozvana Hitna pomoć. U trci za puku egzistenciju, dolazila je na posao iako joj danima nije bilo dobro, rekle su. Kompanija je negirala da je A.I. iko od zaposlenih sprečavao da ode do lekara, uz tvrdnju da su “svi reagovali na najsavesniji mogući način i u najkraćem vremenskom roku”.
Samo desetak dana ranije, radnica D. R. iz kraljevačkog pogona “Leoni” preminula je četiri dana nakon povrede u hali. Kolege su tvrdile da se povredila na radu, a kompanija da je do toga došlo prilikom njenog slučajnog spoticanja i pada.
Tužnu vest je propratilo i adekvatno prisećanje da je u Srbiji samo prošle godine usled povreda na radu preminulo 45 radnika, a još 3.455 teško i 17.558 lakše povređeno.
Ponovljene su ocene da su poslodavci neogovorni, a država nezainteresovana da zaštiti radnike, posebno ne one u stranim kompanijama, koje Predsednik “moli da dođu”, nudeći im u svoje i naše ime izdašne podsticaje.
Nadležni, valjda i zbog takvog “stava” države, tek sa pola uva čuju žalbe zaposlenih u tim kompanijama na minimalce, otpuštanja ukoliko se razbole, merenje vremena koje provedu u toaletu, nošenje pampers pelena. Ili na bildovanje normi, teranje da rade po deset sati, uskraćivanju godišnjeg odmora ukoliko se usude da odu na bolovanje, vrućine po halama zbog koje cede majice, padanje u nesvest zbog zagušljivosti. Ili na mobing od strane menadžera…
Za njih je, biće, daleko bitnije da su, recimo, državno dobrodošlom “Aster tekstilu” za nova zapošljavanja dodeljene subvencije od dva miliona evra, a fabrikama “Leonija” u Nišu, Prokuplju i Doljevcu oko 30 miliona evra. I da su za nova radna mesta u takvim i sličnim stranim kompanijama građani Srbije, preko budžeta, plaćali od dve hiljade do 30 hiljada evra. Ukupna cifra kojom se meri njihova poželjnost nije poznata.
Uprkos izdašnim ciframa ove vrste, Predsednik i njegova vlast se istovremeno, a bezobrazno, hvale jeftinom radnom snagom. I sve dok država bude štitila finansijski moćne, dok uslovi rada budu očajni, dok plate minimalne, a radnički život na akciji, A.I. i D.R. neće biti “usamljene”, naprotiv.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
