A ko ubi Zeku i Ivu Vranu?: Odgovor na tekst Tatjane Rosić „Ko je ubio Če Gevaru?“

Međutim, zapitao sam se: zašto bih T. Rosić prepustio medijski prostor da čitaocima, nedovoljno obaveštenim o onome što se zaista dogodilo, na stranicama Danasa nastavi da podmeće neistine, jurišajući na mene i SKD ne kao gerilka, nego kao kamikaza, samo da bi meni nanela što veću štetu i da bi se pred javnošću prikazala kao žrtva – u ovom slučaju, po njoj, svuda prisutne, pa i u upravama udruženja građana – grozne desnice.

Zašto se baš preko mene sveti za ubistvo Če Gevare?

Opet mi je T. Rosić dirnula u komesare.

Komesari su postojali i pre Udbe, Ozne i Knija.

Pojedini pripadnici ovih organizacija bili su najhrabriji i najčestitiji pripadnici komunističkog pokreta, skojevci i iskusni borci koji su podneli pred kraj rata i kasnije velike žrtve koje su opštom omrazom na Udbu i socijalizam tokom poslednjih 50-ak godina pale u zaborav.

Na njihov tragizam, da dajući život za revoluciju ne stižu ni da se pobune protiv njene realnosti, umetnički se najbolje osvrnuo Živojin Pavlović u liku Zeke i Ive Vrane u filmu Zaseda, plastično prikazavši delovanje opšteg zakona o neminovnom sukobu rezultata revolucije i ciljeva revolucionara.

Če Gevara se kao revolucionar kod mene nije tako visoko kotirao, bar ne toliko da kupim majicu sa njegovim likom.

Postoji toliko anonimnih heroja partizana, ruskih revolucionara, španskih boraca, komesara naročito, koje niko ne stavlja na majice a koji su u meni izazivali podjednako, neki i više divljenja nego Če Gevara, od kojih pojedini nisu poginuli u nekim bolivijskim divljinama nego u bliskoj borbi sa fašistima, neki i u šumadijskim divljinama, ako u Šumadiji uopšte ima divljine.

Pandan bolivijskim je šumadisjka divljina gde preziru levičare gerilce i gde ih ja, poreklom iz Šumadije (iako rođen u Zemunu), ubijam simbolički još jednom (to je T. Rosić valjda sa bolivijsko-šumadisjkim divljinama (!) želela da apostrofira).

Uostalom, poznavao sam ljude koji su majicu sa likom Če Gevare nosili a koji nisu imali nikakvog pojma o revoluciji, gerili i socijalizmu, nego su samo sledili modu.

I lepo je što se moda vraća, ali je tužno koga sve u svom povratku zatiče.

Zaista nisam siguran da li je to što nisam obavestio urednicu T. Rosić da je smenjena bilo bolje nego da sam je obavestio, a ne da se ona žali da je za smenu saznala iz novina.

Pa nije T. Rosić bila član prezidijuma ili CK.

Šta je trebalo: da objavimo u Službenom glasniku i tu se dodatno istrošimo?

Da joj napišemo pismo!

Rezoluciju?

Da pošaljemo kurira?

Mnogo je ionako koštala SKD.

Odluka je istoga dana postavljena na sajt SKD.

Delatnost SKD je javna, piše u statutu udruženja.

Da obavestimo o smeni nju a ne medije, kako bismo izbegli optužbu da smo je smenili iza leđa.

Pa ovo postaje zabavno, iako me mnogi poslovi čekaju.

SKD je medije informisao o aktivnostima u generisanom obaveštenju, kao i ranije.

Šta bi mediji mogli da provere u slučaju smene T. Rosić?

Da je bilo preglasavanja, svađe, suza, muka, krađe glasova.

Pa nismo smenjivali Milovana Đilasa.

Zar je zaista pomislila da će nas njena pretnja skandalom uplašiti i odvratiti od namere da je smenimo?

Kako odluka UO o smeni nekog može biti kleveta?

Zar ne pravi medijski slučaj upravo T. Rosić ponavljajući iznova kako je nepravedno i nepravično smenjena i druge već nekolio puta demantovane tvrdnje?

Šta je čudno: čovek koji je odgovoran za raspolaganje novcem u SKD je i inicirao njenu smenu da bi novac SKD sačuvao?

Kakvu moć ima SKD da spinuje kad T. Rosić može ovoliko u raznim medijima da iznosi neistine koje je lako pobiti čitanjem ugovora, između T. Rosić i SKD napisanog na jednoj stranici?!

Kako istovremeno SKD može biti tako bedan i jadan a da ima moć da spinuje?

Zašto bi moj odgovor T. Rosić trebalo da bude aurtorski tekst a ne intervju kakav je ona dala N. Radović.

Moram da kažem da sam se brzo pokajao što sam N. R. pomenuo ali sam tekst već bio poslao.

Jer ono što ona tvrdi nije vredno nikavog komentara.

Zaista ne vidim vezu između toga što je I. Matijević obavila intervju sa mnom po svojoj slobodnoj volji i činjenice da je njena sestra T. Matijević dobila honorar za svoj obavljeni rad u K. magazinu.

Intervjua nastalog u okrilju čistog nepotizma nevolonterskog tipa.

Pa ko je trebalo da uradi intervju sa mnom?

Mogla je N. Radović, iako T. Rosić prati od studentski dana, ne bih imao ništa protiv.

Ime T. Rosić se našlo u naslovu mog intervuja zbog toga što je dotična iznela niz neistina o svom angažovanju kao urednice K. magazina i zato što je to nanelo veliku materijalnu i nematerijalnu štetu SKD.

A stranica u Danasu zaista nije bila dovoljno velika da pokaže sve ono što je T. Rosić činila: ucenjivala, pretila skandalom, zastrašivala nepozvanim gostom u prostorijama SKD, i druge stvari precizno iznete u pomenutom intervjuu.

Zar nije na korist i za T. Rosić činjenica da čitaoci mogu da pročitaju taj intervju na sajtu SKD „nafilovan lažnim podacima“ i da kad utvrde da su lažni dugo još seire nad poniženim predsednikom UO SKD uhvaćenim u lažima.

Da li treba da se izvinjavam i kome što sam novinar RTS i kakve ja veze i ovaj ceo slučaj ima sa time što je Dragan Bujošević kao urednik Evropljanina odbio tekst T. Rosić zato što je hermetičan, i što joj za odbijeni tekst nije platio!

I pominjanje njegova tri mandata!

Valjda hoće da kaže da i ja želim toliko mandata da doživim na čelu SKD.

Možda bih na ovom mestu mogao da se zapitam gde T. Rosić radi?

Sada bi ovde trebalo da navodim šta sam još radio tokom svoje celokupne novinarske karijere, osim onoga što sam uradio na RTS.

Baš dok sam radio na RTS pisao sam za banjalučki Reporter čiji su primerci plenjeni na ulicama Beograda, desetine tekstova objavio 1990-ih baš u časopisima koje je finasirao B92, u jednom bio i urednik, pisao za Severni Bunker, Kikindske, Našu Borbu, Dnevni telegraf, Nezavisni i za Književne novine, bio urednik u njima i za vreme bombardovanja dok su se neprestano, na deset metara od prostorija redakcije, održavale tribine u Francuskoj 7, kad na otvorena vrata osim Brane Petrovića nije niko smeo da uđe od straha da nas ne pohapse ili nešto drugo urade jer ne ističemo svoj patriotizam!

Baš dok sam bio novinar RTS javno sam podržavao Miroslava Nuneta Popovića i d1990-ih objavio esej o njemu koji je u svojim performansima, između ostalog, razbijao televizore ispred zgrade RTS, baš dok sam bio novinar RTS držao predavanja kod Žena u crnom, odlazio na razgovore kod Sonje Biserko u Helsinški odbor, sa Borkom Pavićević uradio poslednji intervju, velikim delom posvećen levici.

Baš kao novinar RTS za seriju o antisemitizmu dobio zahvalnicu izraelskog Kneseta, baš kao novinar RTS sa Latinkom Perović privatno razgovarao i uz njeno dopuštenje u njenom domu snimio te razgovore koji su u proseku trajali po tri sata.

Baš kao novinar RTS bio praćen na ulicama od pripadnika organizacije Obraz 2000.

Baš kao novinar RTS sam predsednik društva koje nosi ime Vujica Rešin Tucić, baš kao novinar RTS bio član sindikata novinara septembra 2000, koji je osnovao Ejub Štitkovac, i kao takav imao slobodan pristup u prostorije DOS u Siminoj ulici.

Baš kao novinar RTS sam realizovao 65 emisija Pojmovnik politike kroz koju su prošli mnogi naši najznačajniji politički filozofi, pravnici i politikolozi, među kojima je i emisija o lustraciji (prva TV emisija na tu temu).

Baš kao novinar RTS posle jedne epizode serije o Milovanu Đilasu bivši penzionisani urednik me izvređao i nazvao komunistom, a jedna pesnikinja posle smenjivanja urednice T. R. klasičnim desničarem, a T. Rosić apostrofirala kao komesara!

Iako nisam pratio rad T. Rosić od studentskih dana kao N. Radović, ne sećam se da sam se na nekim od pomenutih mesta, sem časopisa Reč, sretao sa njenim imenom.

I najednom se T. Rosić 2023. leta Gospodnjeg ukaže sa Če Gevarom na grudima i naredi napad na mene i na UO SKD zalećući se sa vrha neke zgrade u Njujorku kao nidža-kamikaza!

I posle svega što sam uradio, desetine sati razgovora snimio baš o temi zaborava revolucije, ne pitajući se nijedanput kom taboru pripadam, posle eseja objavljenog na stogodišnjicu Oktobarske revolucije, našla se T. Rosić da me optuži za revizionizam (mada nisam siguran da li istorijski ili komunistički) i kako zatirem revolucionarno nasleđe.

Zaslužuje li T. Rosić da sve ovo iznosim zbog njenih optužbi osmišljenih u nekoj izgleda velikoj dokolici zbog odbijanja da prihvati svoju odgovornost i najnižih poriva nedostojnih jedne istinske komunistkinje.

Naravno da ne zaslužuje, ali zaslužuju čitaoci Danasa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.