Aca Lukas kao moralna batina

Bez obzira na povod to osvežava naš (ne)kulturni život i vraća nas u neka vremena kada su žuti papiri sa dubokom crnom tipografijom bili ono što su danas žuti mediji sa plitkom crnom hronikom.

Očekivao sam da će se dežurni dušebriznici pozabaviti fenomenalnom knjigom Dragoljuba Mićunovića „Demokratija, populizam, entropija“, u kojoj autor analizira dijalektiku socijalnog raslojavanja i krizu demokratije kao posledicu neregulisanog finansijskog koncepta neoliberalnog kapitalizma.

Uzalud su bile moje nade da će se njihovo polje interesovanja proširiti na monografiju Zorana Lutovca „Populizam, stabilokratija i multikulturalizam“, gde se populizam ne tretira kao opasnost, već kao upozorenje i prilika da se moć odlučivanja oduzme odnarođenim elitama i politička suverenost vrati narodu.

Bez adekvatne reakcije prošla je i knjiga „Zoran – Srešćemo se u budućnosti“ Slobodana St. Milosavljevića, koji publici otkriva brojne detalje iz svojih privatnih relacija sa porodicom Đinđić, analizu Zoranove rane mladosti, dugog procesa obrazovanja i formiranja u političara svetskog kalibra.

Pre nekoliko nedelja iz izloga svih, što bi za apoteke rekli, dobro snabdevenih knjižara prostrelio nas je mornar-popajski pogled Aleksandra Vuksanovića sa korica njegovog memoarskog prvenca.

Udica je bačena.

U stranci kojoj pripadam znam da ne mogu dobaciti do više pozicije zbog jednog mog velikog nedostatka – volim da slušam Acu Lukasa!

Još gore – moja specijalnost su hitovi velike petorke Južnog vetra, a moja doktorska disertacija iz Grandologije hronološki prati opus zvezda i zvezdica iz galaksije Saše Popovića.

Istina je da sam do kraja prošlog veka nosio pocepane farmerke i dugu kosu do ramena, bio sam član dva rok sastava, imao sam čast da sviram na revijalnom delu Zaječarske gitarijade kao klavijaturista pobedničkog benda.

Svako u svom životu ima svoje stranputice i ja ih se ne stidim. Kao ni Lukas svojih.

Dotični mi duguje barem jedan jetreni lobus i brojne neprospavane kafanske noći. Kriv je što sam uz njegove pesme preživeo to što su bile lepe, još lepše nego što su sa mnom bile, jer su se njihove usne ljubile tuđim usnama.

Ko polomljeno srce nije lepio alkoholom, a depresiju lečio patetičnim stihovima zakačenim na dvojku ili rumba ritam – taj ne može da razume ovaj ničim izazvan izliv iskrenosti koji može nepovratno da našteti mom političkom profilu.

Ali, segui il tuo corso et lascia dir les genti – idi svojim putem, a svet neka priča šta hoće!

Da budemo načisto – Aleksandar Vuksanović je narcisoidni egoista sa sociopatskim karakterom nezrele i nedovršene ličnosti.

On je tu dijagnozu sam sebi postavio kroz arhaičnu naraciju svog burnog života.

Iskustvo mu nije dozvolilo da se zadrži samo na zategnutim gitarskim žicama, jer je kao iskusni šoumen znao da će čitaoce mnogo više zanimati žice na kojima će okačiti svoj, ali i tuđi prljavi veš.

Svoj sukob sa Brenom, napuštanje Grand žirija i odnos sa bivšim suprugama ostavio je za finale, da kao vatromet obasjaju njegovu životnu odiseju u drugačijem svetlu.

U centru pažnje našla se njegova kratka politička ispovest i neskriveni antagonizam prema Zoranu Đinđiću.

Iznenađeni su samo oni koji su neobavešteni, neiskreni ili jednostavno glupi.

Pa zar od čoveka formata i kvaliteta A. V. (inicijali identični huligan-predsednikovim) očekujete da voli, ceni i poštuje Đinđića?

Zar nije jasno da su oni dva sveta, po svemu nespojiva, po svemu različita, koji se nikada neće razumeti ni usaglasiti?

Aca Lukas nije napisao da je pevao zbog toga što je Zoran Đinđić ubijen.

Ma koliko mi bilo odvratno njegovo citiranje nacionalsocijalističke propagande da je pokojni premijer bio nemački špijun i da je srozao ugled Srbije, Lukas pevanje smatra svojim životnim pozivom i radnom obavezom, pa tako sam navodi da je pevao na dan sahrane svoje bake koju je neizmerno voleo.

Ne isključujem mogućnost da je tog tragičnog 12. marta spojio posao i uživanje, ali on dolazi iz polusveta kojim gospodari čovek koji se napio posle streljanja premijera, iz sredine koja razmišlja u nametnutim okvirima koji su ograničeni poluistinama i demagogijom.

To ga nikako ne opravdava, ali zablude nikada nisu privilegija samo jedne generacije, niti samo jedne vrste ljudi.

On je to što jeste i njega ni alkohol, ni droga, ni žene, čak ni deca nisu promenili.

Zanimljivo je da njega, oni koji ga ne poznaju ni kao Lukasa ni kao Vuksanovića, koriste kao moralnu batinu kojom žele da disciplinuju svoje političke protivnike.

Takvi ignoranti p(r)ozivaju Demokratsku stranku da reaguje na Lukasove napade na Zorana Đinđića, ne skrivajući da njih ne interesuje ni DS, ni Lukas, ni Đinđić, već izgubljene pozicije unutar partije koja ih je amputirala.

Uznemirava ih činjenica da je pokojni Đinđić politički i te kako živ, dok su oni fizički živi, a politički i te kako pokojni.

Žele da njega mrtvog uguraju u recicle bin u koji su deletirani posle neuspelog puča, da svoje samoizbacivanje prekriju njegovim portretom, da nas optuže da smo sa prljavom vodom izbacili i svog osnivača.

Demokratska stranka nema nameru da polemiše sa Vuksanovićem i njegovom knjigom.

Mi se borimo protiv njegovog političkog inspiratora, jer je on prauzrok svih nesporazuma koji postoje između dve Srbije.

Njegovi trbuhozborci i daktilografi prolaze ispod našeg radara.

Ne obraćamo pažnju na zujanje komaraca, jer je naš posao da isušimo močvaru.

Jedan važan korak ka toj drenaži napravljen je u Demokratskoj stranci, koja je čišćenje počela od sebe da bi drugima dala primer i pozvala da učine isto.

Posle pročišćenja verujemo da nas ispod žabokrečine na čijoj površini sada parazitiraju napredni gmizavci čeka plodno tlo na kojem možemo izgraditi novu, drugačiju, bolju Srbiju.

Seme smo sačuvali. Zoran nam je ostavio.