Akademija zvanja ili akademija znanja

Vaš opširan odgovor objavljen u listu Danas 14. decembra ove godine najbolje govori da ste se ustremili na mene i moju ličnost, a ne na zaslužnu istorijsku pojavu i delatnost Vladana Đorđevića.

Vaši navodi iz odgovora ne počivaju na argumentima, već na Vašim sećanjima i subjektivnom doživljaju.

Dozvolite mi, ipak, da konstatujem da se ja, koja sam na kraju pete decenije života, bolje mogu setiti događaja od pre petnaestak godina nego što to može poći Vama za rukom u osmoj deceniji.

Ako i to sporite, priupitajte akademika Vladimira Kanjuha i koleginicu Jelenu Simić, koji su učesnici i svedoci onih događaja za koje se čak i na Boga pozivate!

One koji su Vam blagovremeno ukazali da sam među prvima predala rad pravite se da ne čujete.

Valjda ste mi, uz Božiju pomoć, i uskratili pravo da se obratim cenjenom skupu, kada sam se 2. decembra na svečanom otvaranju javila za reč.

To niste osporili, a niste ni objasnili.

Čudi me da Vam niko na Fakultetu nije rekao, ono kada ste „između operacija“ i  „danima zvali“, da sam na zakonskom jednogodišnjem odsustvu zbog roditeljstva, počev od septembra 2005. godine.

Koliko samo „ljutnja“ može da ukoči i parališe razum čoveka?!

Nepobitno ste dokazali da sebi dajete za pravo da Vaša lična netrpeljivost ima prava da se obruši na čitav skup ljudi koji niti sa Vašim „besom“, niti sa Vašom „ljutnjom“ prema meni imaju bilo kakve veze.

Ne odgovoriste, međutim, na ključno pitanje koje sam Vam postavila – zašto niste uputili poziv Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, niti istom u Novom Sadu?

Nije valjda zbog toga što se i na njih ljutite?

Ili, možda, zbog toga „što nemate širih saznanja“ o nesporazumima između Istorijskog odeljenja SANU i Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta?

Upravo stoga, ako Vam je verovati, trebalo je da ih pozovete i time dokažete da ste jedino mene izopštili, ali ne i ostale moje kolege.

Politički, diplomatski i državnički rad doktora Vladana Đorđevića daleko nadmašuje njegov angažman u struci.

To su polja na kojima je Đorđevićev rad osporavan do početka 21. stoleća, a koji bi jedino kompetentni naučnici koji izučavaju srpsku istoriju mogli valjano da osvetle.

SANU je do pre desetak godina, prilikom pozivanja na naučne skupove imala stav ili da zove pojedince koji se određenom tematikom bave, ili da upućuje pozive institucijama.

Deceniju unazad SANU je napustila svoju tradiciju, te je tako i došlo do anomalije da se ne pozivaju naučne instance čiji je glavni zadatak proučavanje istorije srpskog naroda u novom veku.

Ako je onako kao što tvrdi akademik Čolović, odnosno da nije znao, niti čuo od predsednika SANU akademika Vladimira Kostića da postoji problem načelne prirode povodom poziva za skup o Vladanu Đorđeviću, onda ja samo mogu da konstatujem da sam uzalud trošila vreme u nastojanju da se dugogodišnji problem otkloni.

Akademik Čolović je svojim tekstom javno promovisao novo načelo SANU: da pojedinac iz Akademije odlučuje ko može, a ko ne može da učestvuje na skupovima koje SANU organizuje. Umesto da se pozivaju ljudi koji su posvećeni glavnoj temi i zadatku, oni prevashodno moraju biti po volji organizatoru.

Naopako prođu svi oni na koje je akademik „ljut“ ili „besan“.

U vreme kada se veoma retko, jedva jednom ili dva puta u deceniji, dogodi da članstvo u SANU zauzme poneka pripadnica ženskog pola, akademik Čolović dozvoljava sebi da kvalifikuje moj izgled, a ne stručnost i pozvanost da učestvujem u radu skupa o Vladanu Đorđeviću.

A baš je taj isti doktor Vladan, politički angažovan od mladih dana, u dugogodišnjem uredništvu svog časopisa Otadžbina pozivao na saradnju i štampao radove svih svojih protivnika i neistomišljenika.

Time je ostavio kapitalni doprinos srpskoj književnosti, društvu i politici.

Zamislite samo šta bi od toga nama ostalo danas da je izopštio one koji mu nisu godili, ili na koje se ljutio, kao što danas čini akademik Radoje Čolović?

Autorka je šefica Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku