Ako laže Borko, ne laže Rada

Takođe, rekla je i da ja nisam ni bio prisutan, kao i da ona ima svedoke za to, kao i da će me tužiti i, jelte, sigurno dobiti tužbu protiv mene.

Pa ovako…

Prvo, bilo je sastanka Radmile Hrustanović sa senatorom Bajdenom, ne kongresmenom kako ona tvrdi, koja ni danas ne zna razliku između ta dva pojma. Trajao je desetak minuta. Sastanak sam obezbedio ja, ličnim zalaganjem i molbama spomenutom Majku Halcelu, kao i Bajdenovom savetniku za spoljnu politiku Tomajki Tilemanu. Istina, nije bio predviđen susret sa samim Bajdenom, ali sam svojom upornošću obezbedio njegovo prisustvo i tzv. walk in, ili neplaniran susret i kraći razgovor. Sastanku sam prisustvovao i napisao depešu o tome, koja se sigurno nalazi u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. Razgovor je u većem delu protekao kao što je u knjizi i opisano. Naravno, imam i ja svedoke za to što tvrdim, pored sigurno postojeće depeše u ministarstvu.

Drugo, ako laže Borko, ne laže Rada…

Dakle, u listu Politika, u broju od 14. 05. 2009. godine, autora D. Spalovića, može se videti duža izjava dotične Rade Hrustanović, sa zanimljivim naslovom „Hrustanović: Bajden kaže da voli Beograd“, ima i velika fotografija Radmile Hrustanović i Džozefa Bajdena. Tekst je napisan povodom aprilske posete 2009. godine delegacije Beograda Čikagu, kada su se videli i sa Bajdenom, tada potpredsednikom SAD. Tadašnja pomoćnica gradonačelnika Beograda u daljem tekstu u Politici doslovno kaže:

„Posle ubistva premijera Zorana Đinđića (dakle, tad kada sam R. Hrustanović i organizovao susret sa senatorom Bajdenom, 2003. godine), tadašnji ambasador Amerike u Beogradu Vilijam Montgomeri organizovao je veliku posetu delegacije Beograda, gde smo se sastali sa brojnim gradonačelnicima i (pazite sad!) DŽOZEFOM BAJDENOM, koji je tada bio predsednik Komiteta Senata SAD za međunarodne odnose i na neki način je bio zadužen za ovaj region, kaže Hrustanovićeva.“

Dakle, gospođa Hrustanović je listu Politika potvrdila da se srela sa senatorom Bajdenom tokom te posete Vašingtonu. Gospođa Hrustanović između posete o kojoj sama precizno govori 2003. i posete Čikagu 2009. nije bila u Vašingtonu.

Eto, reče sama gospođa Hrustanović da se videla sa Bajdenom, tad kad sam joj susret i organizovao, na svoju sramotu.

Treće, nije bilo moguće imati bilo koji sastanak u Kongresu ili Senatu SAD a da ja taj sastanak ne organizujem ili ne prisustvujem, osim ako nije bio sastanak na nekom drugom mestu, na primer, u Stejt departmentu. Znam da to Hrustanovićki nikad neće biti jasno, ali sam skoro pet godina sam pokrivao sve aktivnosti u Kongresu i Senatu. Svoju umešnost i volju da dovedem nekog tako značajnog kao što je Bajden sada plaćam u ovom prizemnom, nepotrebnom, banalnom podsećanju Hrustanovićke, koja se ne seća ili neće da se seti da se videla sa nekim ko ima tako zvučno ime kao što je Bajden. Ovo je jeftin i neuspešan pokušaj da se moja knjiga predstavi na neodgovarajući način. To dosta govori o njoj.

Četvrto, ne shvatam zaboravnost gospođe Hrustanović. Jeste, prošlo je 14 godina od tad i nije se lako setiti svih sastanaka i razgovora, pa makar oni bili sa senatorom Bajdenom. Takođe, nekad ljudi namerno zaborave određene detalje koji im iz nekog razloga ne odgovaraju. Ne uspevam da vidim šta smeta Radi Hrustanović što se tada, mojom zaslugom i potpuno nezasluženo, videla sa senatorom Bajdenom? Zar ne vidi da je to u velikoj meri bila kruna njene karijere? Ili je to bilo onda kada su je kao kofer naprednjaci izbacili sa mesta ambasadorke (doduše, kažu mi da nije imala znanje svetskog jezika) u Slovačkoj, a ona tada u tišini prihvatila svoju sudbinu zbog drugih, veoma jasnih interesa? Zašto tada nije pisala otvorena pisma i tužila Mrkića, Vučića i Dačića? Nije bilo zgodno, a i ona i ja znamo zašto.

Peto, ne razumem zašto gospođu Hrustanović „boli“ sastanak sa Bajdenom, osim ako nije želela za nečije interese da baci ljagu na knjigu „Depeša Vašington“, koja je pisana isključivo kroz prizmu istine i ličnog doživljaja i svedočenja.

Po povratku iz Vašingtona te 2003. godine, dotična je čak dala intervju ili izjavu listu Danas, u kojem je iznela ingenioznu tvrdnju da je „Vašington i manji i prljaviji od Beograda“, pa je čak i tadašnji ambasador u SAD Ivan Vujačić morao da reaguje. Siguran sam da list Danas taj biser čuva u svojoj arhivi.

Što se tiče tužbe protiv mene, sa zadovoljstvom ću je prihvatiti i verovatno će uslediti kontratužba zbog klevete, uvrede i predstavljanja moje malenkosti kao čoveka koji se bavi izmišljotinama. Sav prihod iz ovog spora, koji ću nesumnjivo dobiti, doniraću za istraživanje tehnika pamćenja mladih diplomata u MSP, da ne bi nikad imali probleme sa pamćenjem kao Radmila Hrustanović.

Autor je pisac knjige „Depeša Vašington“ i predsednik Levice Srbije