Foto: FONET/ nenad djordjevic„Najlakše je optužiti Boška“ – govorio je, ničim izazvan, moj lucidni profesor srpskog jezika u čačanskoj gimnaziji Predrag O. Ćurčić, zbog koga sam kasnije i studirao srbistiku, i tako mi još tada nagovestio životnu sudbinu.
Nema poznatog kolumniste, od Ranka Pivljanina i Ljubodraga Stojadinovića, preko Aleksandra Dikića i Svetislava Basare, do Nenada Kulačina i Teofila Pančića, koji mi prethodne nedelje nije posvetio kolumnu. Malo li je – na ovu krizu! Do ovih njihovih pisanija nisam znao da sam toliko omiljen i bitan i da se bez Srpskog pokreta Dveri ne može u srpskoj opoziciji.
Istina, ne sećam se da su uvaženi kolumnisti svojevremeno pitali ostale lidere opozicije zašto se 13. aprila 2019. nije išlo do kraja i – kako sam predlagao – ostalo ispred Narodne skupštine nakon najvećeg opozicionog mitinga za ovih 10 godina vlasti SNS? Čiji li je to dogovor sa vlašću bio da se raziđemo?
Niko od njih se ne zapita zašto niti jedan od kolega narodnih poslanika opozicije i opozicionih lidera ne sede na stepenice Narodne skupštine i ne pridruži se mom štrajku glađu maja 2020. godine, kada je to bio čist zicer da se uz malo lične žrtve spreče nedemokratski izbori?
O kakvom li se ispijanju vina sa Vučićem u potaji tada radilo, pa ostah usamljen? Ili se jednostavno nije želelo priznati bilo kakvo prvenstvo ili uloga onom „nacionalisti iz Dveri“, bez obzira što je bio u pravu? Takođe, još uvek se ta pronicljiva kolumnistička pera ne zapitaše kako to da je bojkot izbora uspeo a Savez za Srbiju, najveća opoziciona grupacija i nosilac uspešne kampanje bojkota, proglašen za neuspešan projekat od strane njegovih osnivača i ukinut?
Da nije neko spolja pozvao i rekao da se ne može tolerisati opoziciono ukrupnjavanje u kome je i jedan izrazito rodoljubiv pokret? A kako može u Budimpešti? Biće da je tu presudno bilo to što je Savez za Srbiju u dve od 30 tačaka svoga programa imao jasno opredeljenje da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, a sa tim se ne može ići u Evropu i dobiti podrška stranog faktora za smenu vlasti. Najlakše je napasti Dveri, a o svemu drugome ćutati.
Ovih dana čujemo bezbrojne glasove koji pozivaju na jedinstvo opozicije, a imali smo ga do pre godinu dana. Zašto više nema Saveza za Srbiju? Zašto je Udružena opozicija Srbije, kao što sam i nagoveštavao, bila mrtvorođenče? U ovom drugom projektu nije bilo Dveri da smetaju opozicionom ujedinjavanju, pa opet nije uspelo. Zašto, braćo kolumnisti?
Da li ste se ikada zapitali zašto se Zoran Đinđić nije lično pojavio kao protivkandidat Slobodanu Miloševiću na predsedničkim izborima 2000? Zašto je za tu misiju izabran „nacionalista“ Vojislav Koštunica, bez obzira da li je to bila Đinđićeva vizija ili mu je to došapnuo neko sa strane ko poznaje istraživanja javnog mnjenja kao Vučić? Da li mislite da je danas moguće pobediti Vučića bez novog Koštunice? Teško. Pitajte ponovo one sa strane da vam potvrde da niko od lidera iz bivšeg režima nema nikakvih šansi protiv Vučića. Pa, šta se onda čeka da izaberemo nekog novog Koštunicu? A da, opet ti „nacionalisti“? Dokle više oni?
Oni sa strane koji su menjali Tadića za još kooperativnijeg Vučića – neće menjati kooperativnog Vučića, koji našim parama finansira njihove firme i obećao im je da će potpisati ono što ni Tadić nije hteo, sve dok ne nađu još kooperativnijeg u srpskoj opoziciji. Hoćemo li, dragi prijatelji, da se javimo na taj uvek otvoreni konkurs ili ćemo da budemo srpski političari koji gledaju naše nacionalne i državne interese na prvom mestu?
A, ne, opet to srbovanje! Tako smo bili postavili program i delovanje Saveza za Srbiju i zato je ovaj najbolji projekat opozicionog ujedinjenja za ovih 10 godina Vučićeve vlasti morao biti ugašen – da bi stari konkurs ponovo bio otvoren. Jer, oni sa strane – ne zaboravite to – neće da ruše Vučića dok nisu sigurni da će onaj posle njega da im da još više. A ovaj im daje mnogo: i u povlačenju države Srbije sa KiM, i u nereagovanju po osnovu ugroženosti srpskog naroda u regionu, i u poklanjanju domaćih prirodnih resursa, i u novcu, i u direktnim pogodbama raznih velikih infrastrukturnih radova bez međunarodnih tendera, i u dovođenju njihovih prljavih tehnologija, i u subvencionisanju njihovih firmi…
Znam da zvuči strašno, ali Vučića i ovu vlast ne možete pobediti bez Dveri i drugih rodoljuba. Adresu, elektronsku poštu, broj telefona i mene lično i Srpskog pokreta Dveri znate. Ako mislite da pobedite Vučića – javite se!
To sami ili uz pomoć fantomskih novih lica apsolutno nemate nikakvih šansi – bez nas „nacionalista“, ma koliko vas ložili na Tviteru.
Možemo sve da se dogovorimo ko ljudi: i da nema međusobnog napadanja do izbora, i da zajednički radimo kampanju podizanja izlaznosti na izbore, i da zajednički obučimo članove biračkih odbora i zajedno sprečimo izbornu krađu na biračkim mestima i u Republičkoj izbornoj komisiji kao 2016. godine, i mnogo toga drugog. I to bez obzira da li ćemo na te izbore izaći u jednoj, dve ili tri opozicione kolone. I o tome možemo da se dogovorimo. Ali, ono što morate da znate jeste da nema povratka na bivši režim i da ovde posle smene vlasti mora da se menja kompletan korumpirani politički i pravosudni sistem, a za to su nam potrebni ljudi sa čistim rukama i biografijama. I da ne zaboravim: nema priznanja lažne države Kosovo i ukidanja RS, bez obzira šta vam kažu i nude oni sa strane.
Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
