Aleksandar Stepanović je od miljenika vlasti postao oponent

Dana 26. 12. 2020. godine, u dnevnom listu Danas, sa naslovom „Aleksandar Stepanović: Nedopustivo je kažnjavati sudije zbog mišljenja“, objavljena je reakcija predsednika Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Stepanovića, na saopštenje Visokog saveta sudstva, koje je njegov intervju portalu Krik, u delu u kojem je „kritički ocenjivao rad tužilaštva“ okarakterisalo kao neprimereno. Vaš sagovornik je ovim povodom izjavio da se „kažnjavanjem sudija zbog mišljenja… direktno narušava Ustavom Srbije svakom građaninu, pa i sudiji i predsedniku suda, zajemčeno pravo na slobodu mišljenja i izražavanja koja se jedino zakonom mogu ograničiti i to samo ako je to neophodno, između ostalog, i radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, ali i da je isto u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama…“

Pomislih, konačno da se u nečemu, posle toliko godina, slažemo i da je Vaš sagovornik došao na ono čemu sam istrajavao sve ove godine i zarad čega više nisam sudija. Ali, da li smo se složili?

Budući da je isti predsednik Višeg suda u Beogradu, tada vršilac te funkcije i sudija istog suda, protiv mene kao sudije tog suda i prethodno predsednika Posebnog odeljenja za organizovani kriminal, dana 29. 4. 2014. godine, krajnje neosnovano i nekolegijalno podneo disciplinsku prijavu istom Visokom savetu sudstva, time što sam u jednom dnevnom listu braneći sudijsku nezavisnost i samostalnost izjavio da sam u tada aktuelnom-medijskom predmetu kao sudija postupio po zakonu i uobičajenoj proceduri (bilo je još par krajnje benignih izjava drugim glasilima – potvrda nečega što su već znali), ne mogu da se ne zapitam šta se to promenilo i da li g. Stepanović (koji je tada upravo tražio moje kažnjavanje za izraženo mišljenje, koji je u međuvremenu u rekordnom roku na jedrima iste vlasti, postao sudija najpre Apelacionog suda u Beogradu, a potom, iako u ovom sudu nije kao sudija proveo nijedan radni dan, i sudija najvišeg suda u zemlji – Vrhovnog kasacionog suda) – danas zaista misli drugačije“?

U pomenutom disciplinskom postupku protiv mene ni manje ni više zahtevao je moje razrešenje od sudijske funkcije, iako time što sam se obratio medijima zarad istine nisam počinio bilo kakav disciplinski prekršaj, kamoli teži. Na kraju, Visoki savet sudstva je najpre odbio predlog disciplinskog tužioca za pokretanje disciplinskog postupka na osnovu navedene prijave Aleksandra Stepanovića, da bi napokon, posle drugostepenog postupka i postupka pred Upravnim sudom koji sam inicirao, isti postupak bio obustavljen.

Kako god, zbog tog postupka i svega što je usledilo, promenio se jedan sudijski profesionalni, ali i lični život, ne samo moj. Ipak, manje važno za ovo o čemu ovde pišem.

Svakako važnije je nešto drugo. Da se sa jednog takvog mesta i visoke funkcije napokon čuju reči zalaganja za nezavisnost sudske vlasti od izvršne. Bilo bi to naravno poželjno, normalno, pa i lepo, da je iskreno, da nisu deklaratorne i u funkciji, kako vidim, odbrane sopstvene pozicije. Jer, kako drugačije razumeti da je taj neko, ko nikada nije mario za posledice, da li će zbog personalnih promena sudija iz jednog u drugo sudsko Odeljenje, u čemu nažalost nisam bio usamljen, po principu samovolje jednog čoveka i ništa drugo, preko noći postao neko drugi, a da su ti drugi, većinom morali da napuste sud i potraže novo profesionalno radno angažovanje (uglavnom u srodnoj advokaturi). Taj neko, uglavnom motivisan ličnim razlozima, simpatijama i antipatijama (pa i prijateljskim), a ne stručnim, nije ni mario ni to da li će zbog toga neki krivični postupci mahom „ogranizovanog kriminala“ u koje su bile uprte oči javnosti, zbog tih neopravdanih personalnih promena, predugo trajati. Doskorašnji miljenik ne samo pravosudne vlasti, koja ga je dovela i astronomski uznapredovala, umesto zahvalnosti, naprasno je postao njen javni oponent!? Mada se, opet, moramo zapitati: „Da li je zaista?“ Možda će vreme dati odgovore i na ova, kao i na mnoga druga pitanja. I to nije, ovde tema.

Naposletku, čovek kao biće fizičkih i intelektualnih promena, na to ima pravo. Ko je na mestu više, da ne kažem najviše, trebalo bi da vidi više. I dalje. Samo je problem ako ne gleda kako treba i ako se ono što sada govori i radi, kosi sa celokupnim „minulim radom“. Sa onim što je taj neko do juče radio, govorio, svesrdno podržavao. Pogotovo, ako o tome svedoče tragovi, ili što bi praktičari prava rekli dokazi (kao u prilogu). Još je gore, ako je taj sudija, čije reči i dela moraju biti u saglasju, ili jedino merilo dostojnosti te funkcije.

No kako god! Živimo u čudnom vremenu. U kojem više ništa nije isto. Možda je i ovo samo još jedan minorni doprinos „Slobodi mišljenja i izražavanja“, za koje se izgleda zalažemo. Samo, neki ne deklaratorno.

Autor je advokat