Apel 88 i velikocrnogorski nacionalizam

Kao drugo, moj oponent ne razume razliku između misije kritičkih intelektualaca i zvaničnih reakcija državnih vlasti (note upozorenja, povlačenje ambasadora, internacionalizacija problema u odgovarajućim evropskim ustanovama i slično).

Poznato je da srpske vlasti nisu do sada ni na koji način zvanično reagovale na događanja u susednoj zemlji, ali je isto tako poznato da se kritički angažman nijednog intelektualca ne ograničava isključivo na zemlju u kojoj živi (u kojoj to evropskoj konvenciji piše).

Pa najveći intelektualci iz različitih delova sveta izlagali su žestokoj kritici tzv. vojne humanitarne intervencije, podržavali borbe za pravo glasa žena, za veske slobode; kada je sročena, Deklaracija o pravima građana i čoveka zadirala je u unutrašnje stvari ogromnog broja evropskih zemalja itd.

Sloboda intelektualnog delovanja je univerzalna i svaki pokušaj njenog ograničavanja je antiliberalni anahronizam.

Među potpisnicima Apela 88 ima i onih čiji intelektualni angažman poštujem, mada se ne slažem sa nekim njihovim stanovištima u nekim tačkama.

I nema tu ničeg čudnog.

Uvek sam bio za princip međuintelektualne tolerancije između onih kojima je princip liberalne demokratije u srcu.

Ali u tom Apelu preovlađuju oni koji u stvari gaze liberalne principe u ime odbrane velikocrnogorskog nacionalizma Mila Đukanovića.

U prilog ovoj mojoj tezi navešću zagrebačkog teologa i novinara Draga Pilsela, koji je prešao put od proustaštva do antifašizma: „Najpre bih citirao izjavu koju je kolega Zoran Radulović, zamenik podgoričkog tjednika Monitor, dao zagrebačkom tjedniku Novosti: ‘Kao što je Milošević iskoristio nacionalizam da bi što duže bio na vlasti, tako ni Đukanović nije bio velikosrpski srpski nacionalista od 1990. do 1999 , ni velikocrnogorski nacionalista što zastupa danas. On je naprosto čovek što traži način da što duže ostane na vlasti, jer ga njegov odlazak sa vlasti vodi ne u opoziciju već u zatvor“.

Potom Pilsel konstatuje da je analiziranjem zakona došao do zaključka da je on u suprotnosti sa velikim brojem načela na kojima funkcioniše EU i može značajno ugroziti napredovanje Crne Gore u procesu njenog pridruživanja EU, „imajući u vidu da bi bilo nezamislivo zatvarati poglavlja 23 i 24 koja se odnose na vladavinu prava, u uslovima primene zakona kojim se direktno i na diskriminatorski zakon krše ljudska prava i uvodi neizvesnost u pravni poredak, kako to stoji u drugom Apelu, onom Akademske zajednice, koji podržavam kao magistar teološke znanosti i stručnjak za političku teoriju.“

Eto, pustio sam da o karakteru Crnogorskog zakona o veroispovesti govori neko kome se ne može nikako pripisati srbovanje, rusofilstvo ni mržnja prema ne-Srbima kojima i sam pripada.

Pošto nastoji da o Zakonu piše kao vrsni teolog i novinar verziran u verske probleme i evropske zakone vezane za njih, on u kritici Apela 88 ne ispoljava ličnu odbojnost prema njegovim potpisnicima (prema ne malom broju njih ispoljava čak simpatije), ali istovremeno pokušava da jasno, služeći se argumentima, odbaci Zakon kao neuskladiv sa principima Evropskog suda za ljudska prava.

Naravno, ostrašćenim potpisnicima Apela 88 neće se svideti njegova težnja ka nepristrasnoj teološko-pravnoj analizi, jer oni svoje promašeno tumačenje zakona o kojem je reč teže da kompenziraju beskompromisnom, ideološki neutemeljenom agresivnošću.

Tako je primera radi, Aleksandar Olenik, predsednik Građanskog Demokratskog foruma, ne tako davno izjavio: „Svi skriveni nacionalisti i nastavljači Miloševićeve genocidne politike su se lepo pokazali, podržavajući klerikalnu, lopovsku, pedofilsku, srednjevekovnu, militantnu i parapolitičku falangu koja sebe naziva SPC“.

Naravno, u svakoj crkvi ima klerikalizma, lopovluka, pedofilstva i slično, pošto su i sveštenici ljudi. Takve pojave, bio neko vernik ili nevernik, svejedno, dakako treba osuđivati i krivično goniti.

Ali u ovoj izjavi je reč o generalnoj diskvalifikaciji SPC koja postoji u ovom ili onom obliku vekovima i vekovima. Iz te izjave progovara ne tek mržnja prema pomenutoj ustanovi, već i nesuzdržana žudnja ka njenom zatiranju.

Za njega su masovni molebani i litije u Crnoj Gori prostački izraz verske zatucanosti onih koji učestvuju u njima, a ne građanski protesti, mada su vernici u istoj meri građani kao i nevernici.

Ne verujem da u Evropi danas postoji ovakav intelektualni primitivni ateista koji bi bilo koju crkvu i njene vernike posmatrao kao emanaciju radikalnog zla.

NJega i još neke borbene ateiste Apela 88 pozvao bih da odgovore na sledeća pitanja.

Kako to navodi i Danas, Miraš Dedejić, taj dokazani miljenik Mila Đukanovića, istakao je, gostujući na hrvatskom portalu Bujuca, da je „stopostotni genocid u Srebrenici“ puka sitnica u odnosu na genocid koji je Srbija učinila u Crnoj Gori 1918. i 1920. Pretpostavljam da on pre svega misli na slamanje malobrojne pobune tzv. zelenaša, pretežno Srba, koji su se borili za restauraciju nezavisne kraljevine Crne Gore.

Koliko je meni bar poznato u gušenju te pobune kao izraza dinastičkog spora koju je potpomagala Italija, poginulo je 29 pobunjenika, a na drugoj strani njih 16. Ali nijedan strani faktor o ovome nije govorio kao o genocidu.

Taj isti potencijalni crnogorski patrijarh pre neki mesec izjavio je: „Srbi su 500 godina bili pod Turcima i pitam ja vas: da su Turci bili Crnci koje bi boje bili Srbi“.

Da li je ova izjava radikalno rasistička ili nije?

On za razliku autora Apela 88, potpuno otvoreno ističe:“Da ne misle tu imovinu da daju na korišćenje CPC, ne bi je ni vraćali u državno vlasništvo“.

Izgleda da ga Milo u njihovim čestim susretima namerno dezinformiše!

E, pa gospodo kosmopolitskog kova, beknite malo i o netrpeljivom crnogorskom etnonacionalizmu i rasizmu Milovog favorita za patrijarha.

Autor je pisac i prevodilac brojnih teorijskih knjiga