Apel 88 je opravdan

Čestitam Vam na objavljivanju teksta „Zašto Apel 88 brani jednog autokratu?“ objavljenom u rubrici „Dijalog“ 20. januara 2020. godine.

U tom tekstu Slobodan Divjak naziva predsednika Crne Gore „samonametnutim faraonom“, pa kao „otužnu činjenicu“ kvalifikuje različitost mišljenja koja o crnogorskom Zakonu o slobodi veroispovesti imaju Biljana Srbljanović – „perjanica kvaziliberalizma u Srbiji“ i mariborski profesor Sergej Flere – „koji nit je Srbin, niti živi u Srbiji“.

U nastavku teksta Slobodan Divjak „pridodaje“ da je „nemoguće poreći činjenicu da namera crnogorskog diktatora nije da konstituiše građansku, već etnonacionalnu državu čiji bi osnov bili etnički shvaćeno crnogorstvo i Crnogorska pravoslavna crkva koja ne može steći dominantan uticaj osim marginalizacijom Mitropolije crnogorsko – primorske…“.

Pristalicama ideologije Druge Srbije autor zamera što im ne smeta „… Đukanovićev pokušaj da, služeći se pravnim nasiljem, menja vekovima postojeći crkveni identitet…“.

Po mišljenju Slobodana Divjaka protesti vernika u Crnoj Gori su „…simbol masovnog pružanja otpora Zakonu koji se ne zasniva na pravu, već na vanpravnom otvaranju prostora za arbitrarni teror crnogorskih vlasti nad crkvenom imovinom koji prilikom svoje realizacije mora poprimiti oblik nasilja nad društvenim životom, verničkim slobodama i identitetom crkve.“

Da ne bi ostavio prostor za nejasnoću cilja kojem teži, Slobodan Divjak iznosi sledeće misli: „Potpisnici Apela 88… prelaze preko činjenice da ni u jednoj savremenoj zapadnoj zemlji niko nije vladao 30 godina u kontinuitetu, kao što to čini Đukanović – već sama dužina njegove vladavine siguran je znak njenog autokratskog karaktera.“

Na kraju teksta, radi ravnoteže, autor „uvodi“ predsednika Srbije i piše: „Ne može se graditi liberalno-demokratski poredak sa Milom Đukanovićem i Aleksandrom Vučićem u srcu. Odbrana tehnologije vladanja njih dvojice je zapravo odbrana vanpravnog nasilja i uništavanja pravne države.“

Svako, uključujući pisca navedenih redova, ima pravo na svoje mišljenje.

Ima ga i svaki čitalac.

U tom svojstvu osećam obavezu da podsetim da je Crna Gora nezavisna država i da o su o svemu što piše Slobodan Divjak, bilo to tačno ili netačno, pozvani i ovlašćeni da, bez podučavanja iz Beograda, odlučuju građani Crne Gore, Skupština, Vlada i drugi organi te države.

U kontekstu novije istorije, poželjno je da se od paternalističkog odnosa prema Crnoj Gori i njenim građanima pre svega uzdrže „vaspitači“ iz Srbije.

To se posebno odnosi na srpske nacionaliste, jer njihova „briga“ za Srbe van Srbije najčešće jača druge nacionalizme, te izaziva nevolje građana srpske nacionalnosti u susednim državama.

Iako polemičan prema „Apelu 88“, članak Slobodana Divjaka predstavlja potvrdu da su upozorenja, izneta u tom Apelu, opravdana.