Autorski tekst Radoša Ljušića: Nikada Akademija nije pala tako nisko

Napadi na mene i tekst su usledili sinhronizovno, i s leva, i s desna, i iz centra. Moj odgovor usmeren je centru, okrajci su nebitni.

Tekst „Kad Niko postane Neko“ (Ogled o „spremačici“ Miri, Danas, 22. jun 2023) napisao sam na osnovu autentičnih iskaza i činjenica i stojim iza njih.

LJubodrag Dimić kaže da sam ja „Neko u srpskoj istoriografiji“ koji tekstom objavljenim u Danasu „čini da postane Niko u struci u kojoj je, uz naučne radove, decenijama vaspitavao, formirao i služio kao uzor generacijama istoričara“. Meni od akademika Dimića, mog studenta i kolege s fakulteta, nije potrebna pravednija ocena.

Neću biti nesrećan ako me navedeni tekst, kao i ostali prilozi objavljeni u Danasu, učine da postanem Niko. Upitno je zapitati se da li će svi saradnici Danasa, po ovom principu, postati Niko, jednoga dana. Dimićevu čast i poštenje dobro znam, te me zabrinjava uloga portparola dopisnom članu SANU, Miri Radojević, njemu nametnuta.

Ljubodraga Dimića nikada nisam spominjao u sporu s Mirom Radojević, pa ni u pomenutom tekstu, niti sam mu ičim dao povoda da se umeša u ovu polemiku. U trenucima kad je preuzeo Katedru za istoriju Jugoslavije, bio sam mu najveća podrška na Odeljenju za istoriju. Zna on to dobro, kao što zna i ko mu je Katedru ugrožavao i ko nije dopuštao prof. Branku Petranoviću da posatane akademik.

Svi u SANU znaju za čuvenu devizu: „Mi u Akademiju primamo one koji su nam potrebni, a ne one koji su najbolji“. Daleko je od istine da je to osnovni princim izbora u SANU, ali da se povremeno primenjuje, nesporna je činjenica. Mira Radojević je najbolji primer primene ove maksime. Uporedite pokojnog Branka Petranovića i Miru Radojević, i kao povesnika i kao čoveka, i prosudite sami, kome je od njih dvoje trebalo da pripadne mesto u Akademiji.

Srpski akademici dali su joj nadimak „Spremačica“ Mira, a ne ja. Za to oni snose odgovornost, a ja samo zato što sam ga upotrebio u pomenutom tekstu. Zašto se Dimić nije upitao otkud takvo uverenje među akademicima?

Ako je u tome nadimku išta sramno, sramota pada na one koji su joj nadenuli taj nadimak.

Akademik Dimić ne vrednuje njeno delo i ne ukazuje u čemu je dopisni član Radojević dala doprinos srpskoj istoriografiji. On se, u svom tekstu, osim početka i kraja, bavi statistikom nabrajanja svega što je u vezi sa dopisnim članom, osim što je zaboravio da napiše kada leže i koliko spava. Sve što je naveo pije vodu samo za rad na Filozofskom fakultetu, za Akademiju su potrebni veći rezultati, čega nedostaje u Dimićevom tekstu.

Meni zamera, akademik Dimić, što nisam „nepristrasno kritički vrednovao njeno delo“. To nije bilo neophodno u novinskom tekstu, ali je činjenica, za koju zna i njen branilac, da sam napisao kritiku na njenu knjigu, na osnovu koje je postala redovni profesor Filozofskog fakulteta: „Nedaroviti selektivni prepisivač“: Mira Radojević, Srpski narod i jugoslovenska kraljevina 1918-1941, Beograd 2019, Centar za srpske studije, 2019, str 41.

Mira Radojević nije odgovorila na ovu kritiku, niti na pomenuti članak objavljen u Danasu. Da li je moguće da dopisni član SANU nije sposobna da se sama brani i da mi odgovori u nekom istoriografskom časopisu i u ovom listu? Osoba koja nije u stanju to da uradi može biti samo minorna povesničarka. Ako je toliko darovita, sposobna i naučno potkovana, zašto moji kritičari preuzimaju njenu ulogu?

Akademik Dimić tvrdi, na osnovu statistike nabrajanja, da je njena „naučna karijera briljantna“, i među delima navodi zajedničku knjigu o Srbiji u Prvom svetskom ratu, ali izbegava da kaže da je on koautor te knjige. Reč je o jednom delu koje je bledi izraz srpske istoriografije: bez posebnih istraživanja, bez posebnih vrednovanja, bez posebnih ocena, delo koje daleko zaostaje za knjigom pokojnog Andreja Mitrovića.

Kakav je dopisni član Mira Radojević najbolje govori sledeći slučaj. Na jednoj sednici Odeljenja istorijskih nauka bila je predložena njena koleginica za dopisnog člana SANU. NJen izbor sprečila je gospođa Radojević tvrdnjom da je ona „jurišnik Radoša LJušića, čije ime ne bi smelo da se spomene u Akademiji“. Profesor Istorije starog veka, egiptolog, je stručnjak svetskog glasa, s kojom se Radojević ni u čemu ne može ravnati, ali joj je neko dao pravo da presuđuje ko je dostojan Akademije.

Tražiti da se nečije ime ne sme pominjati u Akademiji, daleko je od svake normalnosti i podseća na poratna vremena kada su komunistički komesari vedrili i oblačili. Kakva je ustanova SANU kad se u njoj mogu izreći ovakve reči?

Pored toga što mi je SANU štampala doktorsku disertaciju, bio sam član dva akademijina odbora (Odbor o Srpkoj revoluciji, Odbor za 19. vek), sekretar četiri naučna skupa, mentor na magistarskim i doktorskim disertacijama mnogim članovima Istorijskog instituta SANU, i da dalje ne nabrajam.

Nikada Akademija nije pala tako nisko kao što je pala sa izborom Mire Radojević za dopisnog člana SANU.

Ps. Na bledunjavi tekst Llubomira Živkova ne osećam potrebu da odgovorim, kao ni na kovićevski tekst Marinka Vučinića.
Ovim tekstom završavam ovu polemiku.

Autor je istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.