Bahatost i neznanje na štetu nauke

Da li je u Graovčevom slučaju reč o neznanju ili bahatosti, ili pak i o jednom i o drugom?

Tekst sa kojim sam izašao u javnost imao je nekoliko ciljeva: da javno saopštim da je Srđan Graovac prisvojio moj rad i da ukažem na štetnu praksu prisvajanja tuđih rezultata; da Kulturni centar Novog Sada (KCNS) skine sa Youtube kanala tribine koje su bazirane gotovo isključivo na mojoj disertaciji, te da se jasno ogradi od „stručnosti“ gospodina Graovca.

Prva dva cilja sam već ispunio, jer su snimci, kroz formalnu komunikaciju sa direktorom KCNS uklonjeni sa interneta.

Time je posredno priznata osnovanost mog zahteva.

Poslednju stavku, u pogledu ograđivanja od stručnosti ostvario je sam Graovac u svom odgovoru.

Tribina, iako nije naučni skup, jeste javno predavanje gde se Graovac pojavljuje sa afilijacijom.

Ne postoji nijedan argument koji ga oslobađa od pravila esnafa kome pretenduje da pripada.

Još manje mu takva naučno-popularna forma daje za pravo da javno prezentuje tuđe naučne rezultate i stiče materijalnu korist.

U svom odgovoru na moj tekst samo je pokazao koliko neozbiljno shvata ulogu i predavača/izlagača i istoričara.

Drugi argument koji navodi je da je osim moje disertacije koristio i druge autore.

Na nekom internet zapećku (a ne npr. ispod video-materijala sa predavanja) je retroaktivno osvanuo spisak literature koju je Graovac navodno koristio.

Na stranu, što sam tamo „ubačen“ naknadno, „spisak“ dodatno dokazuje moje tvrdnje.

Uzmimo npr. spisak za prvu tribinu „Srpski Bizmark – Jovan Ristić“, koji obrađuje Ristićev život do 1868. godine (https://www.kcns.org.rs/agora/srpski-bizmark-jovan-ristic-2/ , pristupljeno 12. 12. 2021).

Na njemu Graovac prilaže sedam naslova.

Od toga tri gotovo da uopšte za temu i nemaju taj period Ristićevog života.

Mekenzi je o Ristiću do 1861. posvetio svega nekoliko stranica, a ja tri poglavlja.

To se lako da utvrditi, kao i da je Graovac govoreći o Ristićevom delovanju šezdesetih godina 19. veka koristio mene, a ne Slobodana Jovanovića.

To se da pokazati i na ostalim dvema tribinama. Graovac je očigledno rešen da sam sebi „puca u nogu“.

Smatra da je našao „zlatni rudnik“ i glavni argument time što navodi da je koristio nesređenu zaostavštinu akademika Popova.

Nesređena arhivska građa se tek uz posebne dozvole daje na korišćenje stručnjacima iz naučne oblasti na koji se ona odnosi.

Graovac tvrdi: „Dati rezultati dostupni su u Ličnom fondu Čedomira Popova, koji se nalazi pod arhivističkom zaštitom Matice srpske. Zapravo, saznanja iz date arhivske građe predstavljaju okosnice mojih saznanja o Jovanu Ristiću.“

Od nekog ko tvrdi da nije prisvajao tuđa istraživanja tvrdi da ipak jeste prisvajao tuđa istraživanja.

Graovčeva sreća u ovom slučaju je da očigledno laže, jer bi u suprotnom MS bila ta koja bi morala da reaguje, a ne ja.

U svojoj bahatosti ne preza da kompromituje rad ne samo KCNS, već i institucije od nacionalnog značaja kao što je MS.

Da se Graovcu ne može verovati na reč pokazaću na još jednom primeru.

U biografiji na sajtu Centra za društvenu stabilnost (CZDS) tvrdi da objavljuje radove u naučnim časopisima.

Navodi npr. Letopis MS i Zbornik MS za istoriju. Oba časopisa dostupna su na sajtu Matice srpske.

Nisam se začudio kada sam video da Graovac nikada ništa nije objavio tamo.

Ostale stavke iz navedene biografije nisam proveravao.

Naravno, i to će naknadno biti izmenjeno na sajtu, kao i „spisak literature“, ali se na Graovčevu žalost radovi u pomenutim časopisima ne daju naknadno dopisati.

Svemu navedenom treba dodati i trivijalnu laž da sam se na bilo koji način obratio CZDS-u, što Graovac navodi na početku svog odgovora, tako da zaista ne znam čime je mogao da bude „zapanjen i skandalizovan“.

Nameće se ključno pitanje šta tačno kvalifikuje Graovca da govori referentno na tribinama?

Znanje i stručnost očigledno nema, a krivotvori čak i podatke iz svoje biografije. To je najpre pitanje za kulturnu ustanovu koja godinama u nazad barem jednom mesečno daje medijski prostor ovom „polihistoriku“ da priča o čemu god stigne.

S obzirom na to da sam pokazao i dokazao ono što sam kroz dva teksta nameravao, nemam potrebu da trošim svoje vreme i da ulazim u bilo kakve dalje polemike sa Graovcem.

Na kraju, bez namere da zvučim pesimistično, nemam iluziju da će Graovac i „stručnjaci“ poput njega i dalje nalaziti svoja pribežišta da nastave sa dosadašnjom praksom. Sve to zarad lične samopromocije i na štetu nauke, društva i ustanova koje mu daju javni prostor.

Autor je naučni saradnik Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu