Bajke o patnjama Draže Mihailovića

Razlog za to je suštinskog karaktera (iako bi bio dovoljan i onaj metodskog karaktera jer se u letku POKS-a priča o stvarima koje nisu bile predmet mog reagovanja).

Naime, notorno je da je arsenal srpskog nacionalizma, kao krovne konstrukcije svih njegovih varijacija (POKS, SNS, SPS, Levijatan, Zavetnici, Dveri, DSS, četnici, ravnogorci i drugi), uvek isti i sačinjen je od iracionalnih mitova, pseudo događaja, proizvoljnih konstrukcija, manipulacija, mržnje i gigantske količine laži.

Srpski nacionalisti se strastveno drže one maksime koju je lansirao njihov „otac nacije“ Dobrica Ćosić da je „laž srpski nacionalni interes“.

Ti ljudi jednostavno nisu u stanju, čak i kad bi hteli, da rezonuju u racionalnim i etičkim kategorijama, već isključivo u kategoriji laži.

Kao što je 1992. godine rekao sarajevski novinar Miro Vuksanović, misleći na četnike sa Pala, „Ti ljudi su sama suština laži, njihova suština je laž“.

Radi čitalaca Danasa ukazaću samo na par primera vulgarnih laži iz propagandnog letka POKS-a proizvedenih po već oprobanom receptu.

Naime, oni najpre zaduže nekog iz četničko-nacionalističke družine koji nije opterećen moralnim skrupulama da izmisli neku glupu laž, a zatim se na nju i njenog autora pozivaju kao na „dokazanu“ stvar. Tako se u propagandnom letku POKS-a kaže:

„Draža Mihailović je u komunističkim ćelijama drogiran i fizički i mentalno surovo mučen“.

Autori bajke o Dražinim patnjama su dvojica fanatizovanih ravnogoraca Aleksandar Čotrić i Oliver Antić.

Prvi je, da bi prikrio Dražinu zavisnost od alkohola, lansirao stupidno „otkriće“ da je Draža u zatvoru drogiran latino-američkom drogom meskal, a drugi je pred sudom ispričao, ne trepnuvši, sledeću fantastičnu priču:

„Istog dana kada je uhvaćen 13. marta 1946. đeneral Mihailović je doveden u zgradu centrale OZN-e, koja je istog dana preimenovana u UDB-u, u ul. Kneginje Ljubice, gde je ubačen u sobu za mučenje i tu podvrgnut torturi koja je trajala 72 časa. Britanski obaveštajci su saznali da su primenjeni specijalni metodi neopisivog mučenja. Njegovi jauci su se čuli u mnogim delovima zgrade. Odnet je natrag u ćeliju nag i izobličen. Rečeno mu je da ako povuče i jednu reč izjave koju je dao pod torturom, mučenje kreće ispočetka.“

A šta je o tom „neopisivom mučenju“ i drogiranju rekao sam Draža?

Opisujući istragu Draža je rekao da „u izvesnim momentima istrage, koja je bila veoma pažljiva prema meni, ja sam neki put bio zamoren“, a na pitanje predsednik veća Đorđevića „da li se islednik trudio da vas zamara“ Draža je odlučno odgovorio „ne, prelazilo se čak i na prijateljske razgovore“.

Sledeći put predsednik traži od Draže precizan odgovor i pita ga „kakav je postupak bio prema vama prilikom davanja iskaza“ a Draža odgovara „bio je vrlo dobar“.

Predsednik i dalje insistira na preciznosti i pita „jeste li bili maltretirani, da ili ne“, a Draža odlučno odgovara „ne, nikako“.

Predsednik veća i javni tužilac Miloš Minić su više puta pitali Dražu da li mu je neki iskaz u istrazi iznuđen silom, a Draža je to uporno negirao.

Podsećajući Dražu šta je kazao u istrazi predsednik ga pita: „Je li to tačno i bez prinude upisano u zapisnik?“, na šta je Draža odgovorio: „Tačno je i bez prinude je upisano u zapisnik“.

Da je u priči o mučenju i drogiranju bilo i trunke istine onda niko ne bi mogao da spreči Dražu, a naročito njegove advokate koji su dnevno brifovani u američkoj ambasadi, da na suđenju koje je pratio čitav svet i 60 inostranih novinara pokažu tragove drogiranja i surovog mučenja i tako potpuno kompromituju i suđenje i novu vlast.

No kako toga nije bilo Draža nije ni pomišljao da pravi hepening na ničemu, što govori o tome da je on ipak imao više moralnih skrupula od današnji četnika i monarhista.

Ali, Dražini iskazi nisu jedini dokaz.

Republičko javno tužilaštvo je dana 9. decembra 2010. godine saslušalo izvesnog Slobodana Borisavljevića koji je u zatvoru bio jedan od čuvara Draže.

Taj Borisavljević je ispričao kako se sa Dražom u zatvoru lepo postupalo, kako je čuvarima naređeno da ga oslovljavaju sa „gospodine đenerale“, kako su mu skinute lisice jer se žalio da ga stežu, kako je on imao obavezu da se sa Dražom svaki put dogovori šta želi da jede a zatim je morao prethodno da proba jelo, kako je Draža stalno tražio „pečeno meso sa lukom, pio je 1/4 litre rakije da bi završio sa litrom i 1/4 jer je navikao“.

Šta nakon ovoga reći o čitavoj seriji laži i falsifikata kojima obiluje propagandni letak POKS-a?

Ima li smisla osporavati stupidne izmišljotine o 60.000 streljanih građana Srbije od septembra 1944. do proleća 1945, o preko 4000 sela u kojima su komunisti ubili više građana Srbije nego četnici i o 212 masovnih grobnica, ako se zna da iza toga ne stoji ni jedan jedini dokaz.

Srpski nacionalisti su najpre lansirali priču o 60000 streljanih nevinih građana a zatim su pri Vladi Srbije formirali svoju komisiju sa zadatkom da za to iskonstruiše dokaze.

Posle velikih muka i štimovanja komisija je uspela da sastavi listu od 55372 imena, iako monarhisti i dalje tvrde da ih ima 60000 a pominjanjem „srpskih“ sela i „srpskih“ gradova sugeriraju da su svi poginuli bili Srbi.

O kakvoj se tu manipulaciji radi pokazao je istoričar Milan Radanović u svojoj knjizi Kazna i zločin (2015).

Naime, od 55372 stradalih skoro polovina, tačnije 27367 bili su Nemci, pripadnici nemačke zajednice u Vojvodini, 6112 bili su Mađari, 1360 Albanci, zatim Hrvati i drugi, dok je Srba bilo 14567.

A u broj likvidiranih Srba uvrštene su i one hiljade četnika, nedićevaca i ljotićevaca izginulih u završnim borbama za oslobođenje kada su žestoko štitili nemačko povlačenje.

Praktično samo za 1113 Srba navodi se da im je suđeno i da su streljani, a radi se o licima koja su otvoreno sarađivala sa okupatorom.

Da je u posleratnoj euforiji ruka osvete zakačila i nekog nevinog, to nije sporno i to se događalo u svim evropskim zemljama.

Ali radi se o izuzecima a ne o pravilu i ne više od nekoliko desetina ljudi, ali ta brojka u prisustvu patološke laži začas naraste na 60000.

A što se tiče tobožnjih masovnih grobnica, ni u jednom slučaju nije urađena forenzička analiza da bi se utvrdilo ko su stradali i da li se radi o ostacima stradalih iz Prvog srpskog ustanka, Timočke bune, Prvog svetskog rata ili iz masovnih pokolja koje je vršio okupator, već je sve to hladno pripisano „komunističkom teroru“.

Tako je u okolini Čačka pronađena masovna grobnica u kojoj su bile pokopane žrtve masovnih egzekucija koje je sprovodio okupator, ali i nemački vojnici koje su, u žaru osvete, streljali crvenoarmejci i naši partizani.

I ta grobnica proglašena je za tajnu grobnicu žrtava komunizma.

Monarhisti tvrde da Draži nije održano pravo suđenje već samo „predstava za domaću i međunarodnu javnost“, da su komunisti samo tražili pokriće u formalnim odlukama sudova, da je partija presuđivala a sudovi to sprovodili, te da je, jednom rečju, sve tadašnje pravosuđe bilo obična lakrdija.

Tu se postavlja pitanje da li ta monarhistička ocena važi i za posleratna suđenja ustaškim glavarima i za suđenje iz 1947. godine sedmorici nemačkih generala, na čelu sa komandantom Jugoistoka Aleksanderom Lerom, koji su svi proglašeni za ratne zločince i osuđeni na smrt, ili pak ta ocena važi samo kada su u pitanju Srbi?

Na kraju, monarhisti tvrde da Draža nije bio ratni zločinac jer da je bio ne bi mogao biti rehabilitovan pošto Zakon o rehabilitaciji zabranjuje rehabilitaciju ratnih zločinaca (sic!). Neverovatno je kako oni uspevaju da od sopstvene lukave podvale naprave vrlinu.

Tačno je da u Zakonu iz 2011. godine piše da se ne mogu rehabilitovati ratni zločinci, ali postoji odredba koja kaže da će postupci započeti po starom Zakonu o rehabilitaciji iz 2006. godine biti dovršeni po tom zakonu.

A pošto je postupak za rehabilitaciju Draže bio započet po starom zakonu, a u njenu nije postojala zabrana rehabilitacije ratnih zločinaca, to nije postojala pravna prepreka da se Draža rehabilituje.

Tako se lepo izigra zakon a zatim širi priča o monarhističkom legalizmu.

Da završim: Nema zaludnijeg posla nego objašnjavati srpskim nacionalistima pojmove istine, činjenica, argumenata, prava i pravde.

U socijalnoj psihologiji odavno je utvrđeno da naučne i racionalne kategorije nemaju nikakvog uticaja tamo gde dominiraju iracionalna osećanja, instinkti i fanatična verovanja.

To je najbolje izrazio Radomir Konstantinović koji je, suočen sa srpskim nacionalizmom u četničkoj i monarhističkoj varijanti, zaključio: „Nema razgovora sa ludilom“.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije i naučni saradnik Helsinškog odbora za ljudska prava