Basara, Srbi i Indijanci

Naime, ona je, kritikujući svakodnevni rat Vučićevih bojovnika protiv uglednih ličnosti naše kulture koji se ne libe da slobodno iznesu svoja mišljenja, istakla: „Ako se takvo ponašanje vlasti odmah uopšti u ‘srpsku mejnstrim kulturu’, zaista izgleda kao izbegavanje da se imenuje Vučić kao glavni progonitelj slobode mišljenja, u ovom slučaju stavova Seke Sablić.“

I to je to, dragi moj poznaniče, ti si depersonalizovao napad na našu legendarnu glumicu tvrdnjom da je nju u stvari napala glavna struja srpske kulturne tradicije.

Time se razvodnjava pojam personalizovane (ne)odgovornosti u vezi sa gušenjem slobode govora i izražavanja.

Ti si sklon radikalnom kulturološkom redukcionizmu, tj. da sve vrste ljudske delatnosti izvodiš iz pojma kulture.

To mi liči na Marksovu shemu o odnosu baze i nadgradnje, samo što kod tebe baza nije način proizvodnje već kultura.

Po liberalnoj teoriji kultura je irelevantna za konstituisanje ustavno-pravnog ili državno-političkog identiteta države.

Pri svemu tome ti nigde iole jasno ne definišeš pojam kulture, niti razliku između političke kulture i kulture kao sistema običaja i supstancijalnih vrednosti.

Zbog toga si u svojim kolumnama kontradiktoran u pogledu određivanja statusa kulture u Srbiji: čas govoriš o kulturnoj osnovi Srbije a čas o Srbiji kao „pretkulturnom“ društvu nalik zajednici severnoameričkih Indijanaca.

Ovo tvoje poslednje stanovište je potpuno besmisleno, ne samo zato što pretkulturna društva, po teoretičarima koji se malo bolje od tebe razumeju u te stvari, ne postoje, već i zbog što toga što između srpske i indijanskih kultura postoji radikalna razlika.

Indijanska plemena razlikovala su se po jeziku, po tipovima kulture u koje su spadali i različiti oblici animizma i magije; zajedničko im je bilo to što nijedno od njih nije imalo državu ni u rudimentarnom obliku, niti su njihovi članovi imali ista formalna prava.

Rečju, to je bila prmitivna, u potpunosti antiliberalna kultura.

Srpska kultura je odavno postala liberalizovana kultura već samim tim što je odavno odvojena od državno-pravnog sistema.

Recimo, Kraljevina Srbija je imala dosta liberalizovan ustav koji je dodatno liberalizovao Petar Karađorđević I rukovodeći se idejama velikog liberalnog teoretičara Džona Stjuarta Mila izraženim u njegovom delu „O slobodi“, koje je lično ovaj kralj Srbije preveo i napisao predgovor za njega.

Srbiju su tada uvažavale najveće evropske sile, između ostalog zato što je tada bila veoma efikasna u ekonomskom pogledu i zbog toga zemlja useljavanja, a ne iseljavanja.

Tvoje poređenje Srba i Indijanaca je zaista šokantno, jer predstavlja kulminaciju dosadašnjih dijabolizacija srpske istorije i tradicije u celini.

Pošto su beli kolonisti nasilno uterivali indijanska plemena u rezervate, to tvoje poređenje implicira, hteo to ti ili ne, zalaganje za izolaciju Srba u rezervatske logore, namenjene njihovom prevaspitavanju, kako bi se uključili u civilizacijski trend.

Takva sumanuta poređenja ne mogu se pravdati tvrdnjom da su ona imala samo metaforički karakter, jer i metafore mogu biti neuvisle i besmislene.

U prvom delu reakcije na kritički tekst moje malenkosti, Basara se vraća radikalnom kulturološkom redukcionizmu, tvrdeći da Ćosić i Koštunica, Atlagić i Martinović pripadaju „u dlaku“ istoj kulturnoj matrici.

„Pagansko-seljačka kulturna osnova Ćosića i Koštunice, koje Divjak, pretpostavljam, smatra ‘dobrim’ kulturnopolitičkim mainstreamom – u dlaku je ista kao pagansko-seljačka osnova Atlagića i Martinovića, s tim što su prvopomenuti namazaniji, naoko učtiviji, pažljiviji u odabiru reči.“

Kao prvo, paganska religija (mnogoboštvo) u izvornom smislu te reči nije uopšte bila povezana sa seljaštvom, jer je ona u antičko doba bila obavezujuća za sve građane, uključujući i one najelitnije.

Pretpostavljam da je Basara hteo da izjednači pravoslavlje sa paganizmom.

Iako ne poričem da u pravoslavlju ima paganskih relikata, pravoslavlje je u svojoj osnovi jedna od hrišćanskih monoteističkih religija.

Doduše i Hegel je kao protestant tvrdio da se katoličanstvo nije oslobodilo određenih paganskih natruha, ali to nije razlog da se katoličanstvo, u svojoj suštini, ne tretira kao jedna od hrišćanskih religija.

Kao liberal, nisam sklon da religije poređam u hijerarhijski niz, jer to protivreči principu slobode veroispovesti.

Stavljati znak jednakosti između paganstva i pravoslavlja predstavlja uvredu ne samo za srpske pravoslavce već i za pravoslavce iz drugih zemalja.

Radikalni kulturološki redukcionizam vodi Basaru u radikalnu deindividualizaciju ličnosti i otuda u spajanje nespojivog.

Mišljenje o Ćosiću prepustiću Basari jer je ovaj naš pisac nekada bio njegov ljubimac.

Koštunicu tretiram kao istorijsku ličnost, jer bez njegove pobede nad Miloševićem ne bi bilo 5. oktobra.

Đinđić ne bi nikako mogao pobediti Miloševića zbog niskog rejtinga koji je tada, prema istraživanjima javnog mnjenja, imao.

Uz to, Koštunica je jedini naš političar koji se dostojanstveno, kad njegova stranka nije uspela preći cenzus, povukao ne samo sa čelne stranačke pozicije već i iz javnog života.

Sada obitava u svom stanu, sam odlazi u samoposlugu i slično, dakle živi život običnog građanina.

Za razliku od Čede Jovanovića, nekadašnjeg tvog ljubimca, koji je i danas predsednik fantomske stranke: nije valjda da on ne pripada glavnoj struji srpske kulture.

Atlagić i Martinović su samo šrafčići u autokratovoj mašini za mlevenje neistomišljenika.

Kad je reč o Ataturku, naravno da sam to shvatio kao metaforu, jer je autentični Ataturk poodavno mrtav.

Međutim, smisao te metafore je bio da Srbija treba da čeka nekoga ko će primeniti njegove metode, koje uključuju i pendrečenje.

No, ja mislim da su te metode zastarele, jer su sprovođene u doba formiranja nacija.

Po meni, nama ne treba ni diktator ni vođa kakav je bio Ataturk, već kombinacija iskusnih i mladih političara, koji će biti u stanju da oslobode građane od straha, kako bi podstakli stvaranje širokog fronta otpora koji će sadašnju suverenu diktaturu prinuditi ili na stvarne velike ustupke, posebno na planu medijskih sloboda ili da odstupi.

I na kraju, simpatična mi je tvoja veština izbegavanja odgovora na jedno od mojih ključnih pitanja zašto bojkotaška opozicija kao gotovo redovni predmet tvoje oštre kritike nije napala Seku Sablić, iako ti tu opoziciju tretiraš kao deo „srpske mejnstrim kulture“.

O tvom neutemeljenom shvatanju pojma klerikalizma nekom drugom prilikom.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga