Basarijada – augijada srpske književnosti

Pitam i Overlorda i podsećam ga da mu se Basara udvarao u jednoj TV emisiji, i u mnogim tekstovima u Danasu, sve dok nije nagrađen uredničkom platom u Službenom glasniku. Basara je rodonačelnik „klozetske retorike“ (LJiljana Smajlović) u književnosti i novinarstvu, tako često korišćene u romanu-paskvili „Početak bune protiv dahija“, kao i u drugim delima i kolumnama. Trifunović je poslednji izdanak rodonačelnika pogana jezika i književnog lakrdijaša. Overlord se u emisiji „Ćirilica“, TV Pink, žalio na „političke psovke“, „urinirane politike“, ne navodeći imena, podrazumevajući, naravno, sve koji „znaju da se takmiče u psovkama“! I, naglašavam, sve se dešava u vreme kada „Srbija liči na Musolinijevu državu“ (Vesna Pešić u intervju Danasu).

Basarin serijal u „Danasu“ (13 nastavaka) o meni pojavio se da bi kolumnista opravdao svoje prihode urednika u Službenom glasniku, koji mu štampa knjigu Atlas pseudomitologije.

U „Dahijama“ je famozni književnik pokazao da mu je povest sopstvenog naroda sasvim nepoznata, da ju je krivotvorio i ružio na svakoj stranici, a način izražavanja, i u romanu, i u odgovoru na moju kritiku, i u kolumnamama u Danasu, na nivou opskurnog psovačkog izraza. Jednostavno, reč je o književniku i književnosti prostakluka!

Prostakluk „klozetske retorike“ služi Basari da sve svoje bezmerne gluposti pravda književnom fikcijom, ne na način kako su je koristili književnici, već onakvom kakvom je on zamišlja i prilagođava svom ruženju živih i mrtvih Srba i sopstvenog naroda i države. Evo samo nekoliko primera iz njegovog romana-paskvile. Učestala klozetska sintagma romanopisca jeste „jedi govna“, kojom junaci romana uredno počastvuju jedan drugog, čak i otac sina! Čuveni Todor „je tečno govorio na dupe“, a od još čuvenijeg Apisa, dok je bio u toaletu, „začuli su se zvuci pražnjenja creva, potmule erupcije, jezivo stenjanje i gromoglasni prdeži“, piše Basara. Kad ovim neprimerenim izrazima dodam lakrdijaševu tvrdnju da su mnogi Srbijanci „napravljeni gladnim kurcem“ (podvlačenje B), stiče se neodoljivo ružna slika o njegovom romanu-paskvili i paskvilantu „na hemaroidima“.

Vrhunac književne fikcije ruženja predstavlja rečenica koju u romanu-paskvili izgovaraju Zoran Đinđić, potom i Boris Tadić: „Ako nastavi da smeta, provući ćemo mu fitilj kroz dupe, izvući ga na usta, onda ga zapaliti, i Lojanicu (čitaj Koštunicu) upotrebiti kao sveću na proslavi prve godišnjice Petog oktobra“. Ako se ovome doda da je Lojanici prethodno trebalo „zabiti klince pod nokte“, više je nego jasno da se ovde radi o besomučnoj mržnji prema jednom čoveku a ne o književnoj fikciji. Basara je svoju retoriku mržnje proglasio književnom fikcijom i slobodom izražavanja, inače nepoznatoj u svetskoj i srpskoj književnosti u ovom obliku. Stoga je Basarino pozivanje na Fihteovo tumačenje književne fikcije besmisleno, jer su njihova shvatanja fikcije sasvim različita i, što je još bitnije, Fihte se nije služio rečnikom Basarine književne augijade.

U odgovoru na moju kritiku „Dahija“ Basara ovakvo izražavanje tumači još i „umetničkom slobodom“. Moguće je, danas, da je to i „umetnička“ i „sloboda“, ali je neprimereno prostačka i neknjiževna, jednostavno rečeno – psovačka. Siguran sam da se „umetnička sloboda“ ne postiže psovkama, pljuvanjem i blaćenjem živih i mrtvih Srba i sopstvenog naroda. Ako je književni izraz da mi golubovi i vrapci „povremeno seruckaju na glavi“, i živom i na bronzanoj bisti, onda je istoriografski odgovor da golubovi i vrapci redovno „seruckaju“ po račvastom jeziku Basare, plodonosno đubreći njegov prostački jezik izražavanja.

Kad već pomenuh prostakluk Basare, nema razlike u pisanju romana-paskvile i kolumni u kojoj me je svrstao uz rame s njegovim čuvenim Todorom. I dodao: „Gde su tu citati, gde literatura, gde spisak autoriteta koji potkrepljuju tvrdnju da je u Srbiji nemoguće govoriti ‘na dupe'“. Ako su ovo pristojne reči za književnu fikciju, uveren sam da kod nas više nema ni k od književnosti, niti k od Kiša. A ono čime se Basara bavi, da se poslužim njegovom lakrdijaškom retorikom, jeste prdologija srpske književnosti.

Roman Svetislava Basare „Početak bune protiv dahija“ pečatan je 2010, a ja sam napisao kritiku u Letopisu matice srpske, januar-februar 2011, str. 200-225, pod naslovom „Basarine istoriografske bahanalije“. Tekst je čitalačkoj publici dostupan jer sam ga objavio u našem najuglednijem književnom časopisu i, verujem, da ga ne bi štampali da nije bio vredan pažnje. „Književni mudrijaš“ izbegava da navede podatke iz časopisa, što je suprotno uobičajenoj normi kod svih iole ozbiljnih ljudi, pa i famoznih mudrijaša. A evo zašto. U Danasu je tada povedena polemika, ali i nju Basara izbegava da pomene. Dakle, on je napisao tri teksta na moju kritiku „Dahija“ davne 2011, a sada, 2017, šest godina kasnije, piše novi „mudrijaški“ osvrt na nju i objavljuje ga u dnevnom listu, a ne u književnom časopisu, kao što sam ja uradio, i kao što je red.

Evo, tim povodom, jedne neistine, kakvih inače ima previše u ovom serijalu. Prijatelj ga je izvestio o mojoj kritici, noću, i on je, zorom, odjurio da kupi „primerak Letopisa“. Iz polemike koja je vođena u Danasu između nas dvojice 2011. godine jasno je da je saznanje o mojoj kritici našao u digitalnom izdanju NSPM, njemu omiljenom časopisu, gde je izašla nekoliko meseci pre nego se pojavila u Letopisu. Kako verovati čoveku koji i sebe i druge obmanjuje ovakvim i sličnim lažima?

Nastavak u sutrašnjem broju

Autor je istoričar