Basarina fizika u političkoj praksi

Ne znamo šta je bilo unutar „Dosta je bilo“, ali dovoljna je jedna rečenica da se stekne ili izgubi poverenje.

Na stranicama ovog lista zabeležena je izjava pomenutog B. K. u vreme kada je broj demonstranata spao na 6-7.000 kako na ulicama Beograda trenutno šeta par stotina ljudi.

Kraj priče.

Gospodin Basara izgleda misli da Danas nema nijednog čitaoca koji je simpatizer, član ili glasač neke od opozicionih stranaka koje redovno poliva fekalijama, pa svako suprotstavljanje i kritiku na ovim stranicama dozvoljava kao incident.

Donekle je razumljiva njegova nervoza u tim retkim prilikama jer svakodnevno pisanje tokom niza godina (a to nije nimalo lako i niko ne kaže da bi i sam to mogao) ostavlja mnogo nagomilanog materijala koji kritički raspoložen čitalac može da koristi uzimajući ono što mu je potrebno.

Ipak to je mala prednost ako se ima u vidu da taj čitalac nikada nije siguran da li piše Danasu, Basari ili „korpi za otpatke“ redakcije.

Kada Famoznom ponestanu argumenti, onda radije ide u širinu pa svoju kolumnu predstavlja čas kao satiru svega i svačega čas kao razbibrigu koju ne treba shvatati previše ozbiljno.

Satira se definiše kao pisanje koje duhovito i na podrugljiv način osuđuje i šiba sve što ne valja u društvu a to je kod Basare u prvom redu postojeća opozicija.

Pomene katkad i vlast, u poslednje vreme nešto češće nego ranije, ali prilično mlako tek toliko da stvori privid objektivnosti.

Satiričari prizivaju promene, najčešće promene vlasti dok nam ovaj satiričar zagovara defetizam, mirovanje i čekanje.

Nije Basara jedini.

Taj stereotip o lošoj nesposobnoj i kilavoj opoziciji ušao je u glave mnogih koji se izjašnjavaju kao protivnici vlasti ili bar misle da to jesu.

Od onih koji su sa perom u ruci vredno beležili šta bakljaši sa krovova uzvikuju ili poslanici vladajuće partije sa skupštinskih govornica poručuju ne treba ništa bolje ni očekivati.

Nažalost, sve takve poruke u Srbiji padaju na plodno tle.

Ništa u političkom životu ne godi tako uhu zastrašenog, nemislećeg i samo za sebe zainteresovanog čoveka nego permanentna priča da je opozicija loša i da joj ne treba pomagati dok ne dođe neka druga niotkuda, pa može mirne savesti nastaviti da spava u svojoj mišjoj rupi.

Ovde višepartijski sistem nije dočekan raširenih ruku kao u drugim zemljama Istočne Evrope i svetu već više kao nezvani gost.

Dok su jednopartijski komunistički sistemi za kratko vreme padali jedan za drugim, takav sistem se ovde održao još deset godina posle izbora i bio u prilici da kroji i boji sliku o višepartizmu kojeg je u dubini duše prezirao i mrzeo.

U Srbiji, koja ima 35 odsto nepismenog i polupismenog stanovništva, koja nema gotovo nikakvu demokratsku tradiciju, vaspitavanu pod kultom ličnosti, sa verom u radničko samoupravljanje i bespartijski pluralizam, veoma je lako prodati priču da je opozicija suvišna.

Nema demokratske države bez opozicije a opozicija je jaka onoliko koliko je jaka svest građana.

U kojoj je to diktatorskoj zemlji opozicija moćna pa vedri i oblači?

Suština diktature nije u medijskom monopolu koji jeste veoma važan (ali su padale i jednopartijske vlasti) već u ometanju i onemogućavanju organizovanja.

Stranka bez mreže svojih organizacija po celoj zemlji kao da ne postoji, teško može da prezentuje svoj program a još teže da kontroliše izbore pod manjom ili većom represijom nad svojim aktivistima naročito u malim sredinama.

Vešto se potura teza da opozicija ovakva kakva je svojom nesposobnošću samo podupire vlast ili je u dosluhu sa njom.

Ukorenjena predrasuda u širokim slojevima stanovništva je da su svi političari isti.

A ljudi nisu nikada svi isti, čak i kada pripadaju istim partijama ili frakcijama u njima a kamoli u različitim partijama i različitim državama.

U kultnom filmu „Kum“ nisu gledaocima svi likovi podjednako simpatični ili antipatični iako su svi odreda mafijaši.

Jedan od tobože jačih dokaza da je opozicija bezvredna jeste činjenica da je izgubila izbore iako sa minimalnom razlikom i pod sumnjivim okolnostima.

U kojim to demokratskim državama postoji pravilo da neko ko je izgubio vlast na izborima ili bezuspešno pokušavao da je dobije mora da bude doživotno eliminisan iz političkog života?

Omiljena mantra naivnih je o dobrim, novim, nekompromitovanim ljudima (koji u ovom trenutku možda spavaju u porodilištima) samo nije jasno šta će ih pročistiti dok u ovakvom svetu dođu do nas, tačnije onih koje je bog blagoslovio dugovečnošću.

Pre će biti da će se tada samo saznati koji se od današnjih političara reinkarnirao pod novim likom i imenom.

Iz svega ovde rečenog ne znači da opoziciju treba amnestirati od svake odgovornosti i kritike i obožavati je u svim njenim alotropskim modifikacijama.

Takođe, ne znači ni apriorno odbacivanje svih Basarinih političkih ideja i stavova, ali ga ostrašćenost često navodi da sa par rečenica jasno pokaže da je bar jednom nogom na mračnoj strani.

Dobar primer je kolumna pod naslovom „Sedmo čulo“, gde imamo rečenice koje kao da je pisao onaj njegov Marsovac koji nas retko posećuje ili mu je na putovanjima po planetama Basara pravio društvo.

Vredi ih doslovno citirati: „Nije problem Srbije u tome što ne uspeva da se reši Vučića, problem Srbije je što ne uspeva da se reši ovakve opozicije. Iz fizike za sedmi razred OŠ znamo da dva tela ne mogu istovremeno zauzimati isti prostor. E, taj zakon ne važi samo za fizička, nego i za politička tela. Može se u Srbiji pojaviti dugo sanjano novo lice kalibra Bizmarka ili Čerčila – možda se već i pojavilo – ali neće ga majci to novo lice ni prismrdeti javnosti okupiranoj Đidom, Guzijanom, u poslednje vreme i Tadićem.“

Upravo tako, kada se vratio na našu planetu, autor prethodnih rečenica nije precizno registrovao u koju je državu sleteo.

Našim ulicama u ovom trenutku šetaju mnogi Čerčili, Bizmarci i Imamoglui, koji jedva čekaju da im Basara i njegovi sličnomišljenici načine brisani prostor oslobođen od konkurencije koja je kilava, jalova i nesposobna i zbog koje nisu uspeli da prismrde javnoj sceni.

Aferim, g. Basara.

Ovaj primer pokazuje da ostrašćenost i mržnja (nekim drugim pretpostavkama se ne bih bavio) zamračuju umove čak i vrlo inteligentnih ljudi.

Da je odgledao pretposlednji Utisak nedelje do kraja čuo bi jednog od učesnika koji je izneo primer kako su prošli vladika Grigorije i sudija Majić kad ih je neko, mimo njihove volje, samo pomenuo kao moguće kandidate za predsednika.

Znamo kako su prošli Saša Janković i Vuk Jeremić kada su objavili svoje kandidature.

Prvi je namah postao „ubica svog prijatelja“ a drugi je postao prvoosumnjičeni za ubistvo gardista u Topčideru sa „jakim dokazom“ da je prvi saopštio generalu Krgi šta se dogodilo.

Pre će biti da bi novo lice, ma bio to i Sveti Sava po drugi put među Srbima, da se pleonastički izrazim onaj svetački Sveti Sava (postoji i onaj drugi opisan u Atlasu pseudomitologije) za kratko vreme u percepciji većine stanovnika postalo lopov, silovatelj, proizvođač ili uvoznik zombi-vakcina.

Možda bi se ono pravilo iz fizike moglo primeniti i na sve druge ljudske delatnosti – policiju, sport, umetnost, zdravstvo.

Ne valja nam zdravstvo, momentalno odstraniti sve direktore, profesore, hirurge, anesteziologe i ostale stručnjake pa obezbediti brisani prostor za nove stručnije i časnije generacije koje ce doći jednog lepog dana, a možda i ranije.

Autor je lekar specijalista u penziji