Bez ženske solidarnosti nasilnicima nije moguće stati na put

Na temelju novijih dešavanja u zemlji, postoji opravdana bojazan da se pojam rodne ravnopravnosti ne razume, ili se razume selektivno.

Rodna ravnopravnost podrazumeva da žene i muškarci imaju jednak tretman u društvu; da se, dok se takav tretman ne ostvari, njihov položaj stalno unapređuje i uravnotežuje; da se uvažavaju specifičnosti koje su društveno i kulturno oblikovane – i da se u skladu s tim založi za osobe koje su ranjivije, izloženije neravnopravnijim odnosima, trpe nasilje, trpe sekundarno nasilje usled banalizacije sopstvenih patnji u medijima.

Pojam možda ima svojih mana, ali je kao takav prihvaćen u državnim dokumentima i ugrađen u način funkcionisanja državnih mehanizama.

Kada jednom budemo dostigli rodnu ravnopravnost, kada se demokratija u kući i demokratija u državi preklope, ona će postati stvar prošlosti, a odbori, agencije, uprave, a u nekim zemljama i ministarstva za rodnu ravnopravnost, naprosto će nestati.

U međuvremenu, tela koja su sada formirana u te svrhe trebalo bi da se staraju o navedenim pitanjima, da na njima aktivno rade i da to u javnosti oglašavaju.

Pa tako, predsednica tela za rodnu ravnopravnost u mestu čiji je dojučerašnji predsednik smenjen zato što je pod istražnim postupkom zbog nedozvoljenih radnji –morala bi da se oglasi kada se vrati odbornički mandat osobi koja je osumnjičena za seksualno uznemiravanje.

Nevažno je šta ona lično misli o građanki Mariji Lukić i drugim ženama koje su podnele prijave, a sada učestvuju u suđenju u svojstvu svedoka. Nevažno je da li je poznanica, prijateljica ili članica iste stranke dojučerašnjeg predsednika, a od danas i novog-starog odbornika. Nevažno je, konačno, i kakve veze postoje između nje i drugih osoba koje su u tom mestu na položajima odlučivanja.

Kao predsednica tela za rodnu ravnopravnost, ona ima dužnost da podrži ženu, te instituciju suda i da javno zagovara najbolje interese osobe čija su prava – pravo na dostojanstvo, telesni integritet i radno pravo – ugrožena zato što je žena. Ako rodna ravnopravnost za ovu konkretnu ženu ne važi, onda ne važi uopšte. Telo za rodnu ravnopravnost, kada već postoji, štiti rodnu ravnopravnost ili je ne štiti, eto, toliko je jednostavno.

Ovim putem želim da se obratim i predstavnicama Odbora za rodnu ravnopravnost Skupštine grada Beograda, koje su nedavno pokazale izuzetnu srčanost i pravi herojski duh stavši na put nasilnicima.

Često se čini da bez ženske solidarnosti kakvu su ove hrabre žene tog dana pokazale, nasilnicima i nije moguće stati na put.

Pozivam ih stoga da isto učine u Brusu i tako iskažu podršku i solidarnost ne samo sa ženama koje se bore s tamošnjim nasilnikom, nego i sa svojim koleginicama iz lokalnog tela za rodnu ravnopravnost. Jer nasilnici su nasilnici, bez obzira na to iz kog grada dolaze, kojoj stranci pripadaju, koju politiku zastupaju. To je takođe jedno od osnovnih polazišta u uspostavljanju tela koja žele da ustanove i omoguće rodnu ravnopravnost.

Ako to, međutim, nije nešto za šta postoji spremnost među predstavnicama ovih tela, onda mi i ne govorimo o rodnoj ravnopravnosti, već o ravnopravnosti za neke žene koje su žrtve nekih nasilnika. To obesmišljava samu ideju rodne ravnopravnosti, pa je onda možda bolje prosto preimenovati svoje odbore i dati im neko adekvatnije ime. Recimo, „odbor za ravnopravnost podobnih žena“, ili „odbor za zaštitu naših nasilnika i osudu njihovih“ ili, što da ne, „odbor za istraživanje ruda i gubljenje vremena“.

Autorka je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju