Budistički debatni klub na Ravnoj gori

Moram priznati da sam se silno zabavljao čitajući njegov odgovor koji kipti od opštih mesta i prvenstveno od neznanja, ignorancije, učitavanja sadržaja, izvrtanja i prećutkivanja istorijskih činjenica, što mu kao doktoru istorije ne priliči. I da, očekivao sam više, ali svako se prostire u skladu s mogućnostima, u ovom slučaju doktorskim.

Kao i obično, Mišina beži od suštine, baveći se uglavnom beznačajnim detaljima. Ali, to je ta nova, revizionistička istoriografija za koju se Mišina svim srcem zalaže. Nije bitna Nedićeva kolaboracija s nacistima, nego je neko Nedića gurnuo kroz prozor da bi ga sprečio da iznese odbranu (zašto bi to bilo ko uradio kad je Nedićeva saradnja sa nacistima neupitna i nadasve dobrovoljna?!), nije Nedić izdajnik, saradnik okupatora, jer srpska poratna emigracija ima drugačije mišljenje (?!), zatim, Nediću nije suđeno, pa ne zaslužuje kvalifikacije da je zločinac… (nije ni Hitleru i Paveliću, pa su zlikovci). I tako dalje.

Tačno je da je Nedić skončao svoj život pod nerazjašnjenim okolnostima i da se ne zna da li ga je neko gurnuo ili je sam skočio, ali fascinantno je da Mišina ne uzima u obzir najobičniji psihološki momenat, Nedićevu svest o sasvim sigurnom nepovoljnom ishodu suđenja zbog saradnje sa Hitlerom i svog velikog doprinosa Holokaustu – zločinu ubistva oko 14.800 potpuno nedužnih ljudi, Jevreja, od 17.800, koliko je do okupacije živelo u Srbiji. Uostalom, sad je skroz jasno zašto se Mišina divi Nedićevom antisemitizmu!

Mogao bi doktor istorije Mišina da pročita bar jedan naučni rad profesorke Filozofskog fakulteta, istoričarke Olivere Milosavljević o Nedićevom i Mihailovićevom kolaboracionizmu sa nacistima tokom okupacije Srbije – Potisnuta istina – Kolaboracija u Srbiji 1941-1944. (http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Ogledi07.pdf), kao i bilo koji Nedićev govor o Jevrejima, čistoj rasi ili njegovo divljenje Hitleru i Musoliniju. Ovako, Mišina može mirne duše da se priključi redu sledbenika Eriha fon Danikena (ne znam da li mu se već priviđaju leteći tanjiri), ali bi svakako mogao da da svoj doprinos za Koulijevu knjigu o tome šta bi bilo da je nacizam u Srbiji, zajedno sa Nedićem, Mihailovićem, LJotićem i Pećancem… zaista pobedio 1945. i opstao do 2018. godine. Ovako, pošto je fašizam pomenutih do nogu potučen, Mišina može samo da teoretiše i izvrće istorijske činjenice, koje njegovim pulenima, koje bi da rehabilituje od saradnje sa okupatorima Srbije, što je samo po sebi šokantno, nimalo ne može pomoći.

Mada, tu više nije samo ni pitanje saradnje sa okupatorom, već je tu i dosta otežavajućih okolnosti – Holokaust u Srbiji, u kojem je Nedićeva vlast zdušno učestvovala (nismo mi pobili Jevreje, oni su sami išli po našem pozivu u logore i nismo mi (Nedićevi žandarmi) streljali, samo smo hapsili Jevreje, jurili ih, obeležavali kao stoku u torovima i onda isporučivali Nemcima! Plašim se da Mišina živi u obrnutom, u najboljem slučaju – iskrivljenom ogledalu. Ali to je njegov problem.

Pošto se Nedićeva kolaboracija ne može posmatrati izolovano od kolaboracije Dragoljuba Mihailovića sa nacistima, mogao bi gospodin doktor istorije da pročita i knjige „Ožiljci i opomene“, savremenika i učesnika pomenutih događaja, istoričara i akademika SANU – Dimitrija Mite Đorđevića, koji je bio od početka okupacije 1941. pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini i vrlo blizak prijatelj brojnih glavnih aktera iz Mihailovićeve Vrhovne komande, pošto je i sam bio u jedinici JURAO štaba 501 na Ravnoj gori – Vrmdža i Kosjerić, Rtanj, hapšen, isleđivan na Banjici, u Mauthauzenu, potom u komunističkim zatvorima… Dakle, lični svedok nepružanja otpora okupatorima Srbije i neko ko nije ispalio nijedan metak za tri godine ravnogorskog „otpora“ nacistima, po sopstvenom priznanju. Za to vreme nacisti su po brojnim logorima u Srbiji ubijali Srbe, Jevreje, Rome i to uz pomoć Nedićeve Specijalne policije koja ih je hapsila, a da Mihailovićev pokret „otpora“, iako dobro upoznat s tim, ni prstom nikad nije mrdnuo da to spreči.

Ono što akademik i istoričar Dimitrije Đorđević, koji je bio svedok četničkog „otpora“ okupatoru u svojim knjigama, navodi jeste da su jedini protivnici Mihailovićevih četnika bili jedino ljotićevci i partizani, dok su se od 1943. trudili da se sa Nemcima ne sukobljavaju da ne bi izginuo narod (to su zvali „pasivna rezistencija“), pa su sa Ravne gore čekali da saveznici (Englezi i Amerikanci) oslobode Srbiju od nacista s kojima su zajedno odbijali napade partizanskih jedinica iz Bosne. U prevodu na srpski, baš kako to Đorđević svedoči, Mihailovićevi četnici su se zajedno sa nacistima u stvari borili samo protiv partizana (kasnije i Sovjeta), sprečavajući oslobađanje Srbije od nacističke okupacije, pošto je srpskom narodu pod nemačkom okupacijom bilo odlično!

O Nedićevoj kolaboraciji s nacistima i o tome kako su Mihailovićeve četničke jedinice zajedno sa Nemcima odbacivale napade partizana u Zapadnu Srbiju lepo piše u svojim sećanjima i Mihailovićeva desna ruka, Zvonimir Vučković Feliks. Dakle, imamo pokret otpora nacističkom okupatoru koji se zasniva na nepružanju otpora! Zapravo, jedan budistički debatni klub na Ravnoj gori o mogućem ishodu Drugog svetskog rata i o tome kako će uskoro da dođu saveznici.

Na veliku žalost gospodina Mišine, kao i u novinarskom radu, moja „ostrašćena ideologija“ je istina, filovana proverenim istorijskim činjenicama, što se za profesionalnog ignoranta Mišinu i njegovog „nivoa“ tipa Žikine dinastije ne bi moglo reći. Preporučujem g. Mišini da malo zađe po srpskim selima i da popriča sa meštanima tih sela o tome šta i danas misle o Ravnogorskom pokretu i četnicima Draže Mihailovića.

„Jedan Kalabićev oficir pisao je Mihailoviću novembra 1943. da se narod više plaši kada čuje da dolaze četnici u selo nego Nemci, Bugari, „Arnauti“ i druge „vere“… Prebijaju do smrti, pale, pijanče, nateruju selo na kuluk, seku šumu, na Rudniku – državnu, manastirsku, opštinsku. Kalabićev rad je najbolja propaganda za partizane. Četnici bekrijaju i bludniče; gotovo svaki vojnik „Gorske garde“ vodi „švalerku“. Kolju narod i to predstavljaju kao gubitak nanet partizanima. Narod psuje majku Vama (Draži Mihailoviću)“, navodi u svojoj knjizi „Srbija u Drugom svetskom ratu“ čuveni istoričar Branko Petranović.

Pošto Dragoljub Mihailović nije sudski rehabilitovan, već mu je suđenje poništeno, bilo bi dobro kada bi Mišina, sa mesta direktora Muzeja žrtava genocida, inicirao jedno novo suđenje Mihailoviću, ali da pozove i strane istoričare, nemačke i britanske recimo. Ali on to naravno neće učiniti, jer zna kakva bi na kraju bila presuda.

Tačno je da nemam doktorat iz istorije, ali za razliku od školovanog istoričara Mišine, istoriju naroda kojem pripadam jako dobro znam i razumem, pogotovo što su Roknići u stvaranju antifašističke istorije Srbije i Jugoslavije lično učestvovali, žrtvujući svoje živote, upravo da bi sad Mišina iz udobne fotelje u muzeju mogao da drži doktorske kvazilekcije o istoriji, patriotizmu i autošovinizmu. Podatke o tome Mišina može da potraži i u muzeju u kojem prima platu.

Autor je novinar i urednik u listu Danas