Bujošević ne shvata ulogu Javnog servisa

… zašto se poslanici u parlamentu najgorim uvredama obrušavaju na predstavnike opozicije i organizacije civilnog sektora koji nisu prisutni, tako i Dragan Bujošević u svom reagovanju (Danas, 23. mart) skoro pola teksta troši na nabrajanje tehničkih i finansijskih detalja koji govore o strukturno-organizacionoj konsolidaciji RTS-a, a ne pominje zašto na programu nema kritičkog mišljenja i političkog pluralizma, zašto izostaju teme od kojih drugi mediji bruje, a opozicija se diskriminiše i na kašičicu dobija po neki sekund.

Za njegovog mandata vraćeni su krediti, smanjen broj zaposlenih, razvijena distributivna mreža, nabavljena tehnika, muzički instrumenti.

Naglašavajući pomenuto, što nije nevažno, i lutajući dalje od bizarnih do nevažnih detalja, Bujošević još jednom dokazuje da nije svestan da i najveće tehnološko i produkcijsko unapređenje jedne radio-televizije, makar se kvalitetna čujnost i vidljivost protezali ne samo kroz celu Srbiju, već i Evropu, svet i kosmos, nije dokaz da se radi o javnom medijskom servisu.

Učestale, a opravdane primedbe opozicije, uterale su generalnog direktora RTS-a u odbranaški ćorsokak u kome je on potražio spas baveći se rejtinzima stranaka, njihovom popularnošću i zastupljenošću u parlamentu, kao kriterijumima za pojavljivanje na programu.

Kada neko sam ne zna šta je misija javnog servisa, nije teško da ga neuki savetnici i po neko loše iskustvo izvan Srbije mogu da učvrste u uverenju koje je već formirao, a to je da treba da radi za vlast i za sebe.

Javni servis se u evropskom iskustvu i medijskoj politici smatra ugaonim kamenom demokratije, permanentnim poprištem debate o najvažnijim društvenim pitanjima, najboljim okvirom za ostvarivanje ljudskih prava u oblasti javnog informisanja, temeljem demokratizacije javne sfere, važnim prostorom slobode izražavanja i slobodnog protoka informacija.

Iako se i komercijalnim medijima ne odriče pravo i mogućnost da na najbolji način ostvaruju komunikacione potrebe građana, javni servisi u tome imaju posebnu ulogu i obaveze.

To znači da sve što interesuje javnost treba da bude tretirano od javnog servisa.

Da, putevi, ali i koliko koštaju, kakvi su krediti uzeti i da li su javni tenderi poštovani. I spomenik Stefanu Nemanji, ali i njegova cena i zašto ruski umetnik sada uređuje i park.

Vakcinacija, ali i zašto toliko umrlih lekara i sve više zaraženih. Sporazum Telekom – Telenor, ali i kako može državna firma da ima medije koji produkuju sadržaj.

Sve su to teme koje treba da se nađu u informativnom programu RTS i to sa dobrim pravilom da se čuje i druga strana.

Kaže Bujošević kako Jovanjica može u Dnevniku da bude samo kratka vest.

Pa dobro, ali zato u nekoj drugoj emisiji treba da se vidi istraživački prilog i da se sučele mišljenja.

Tako je trebalo i sa Krušikom, Jutkom, paljenjem kuće novinaru u Grockoj, pogibijom na naplatnoj rampi, napadima na medije i novinare.

Takve teme BBC i drugi javni servisi u Evropi nikada ne bi prepustili drugim medijima. Svestrano bi iz svih uglova istražili svaki slučaj i dali primer drugima kako se to radi u javnom interesu.

Kritičari RTS ne govore o tome da u programima javnog servisa treba da bude više samo opozicionih političara.

Nužno je da se čuje kritičko mišljenje, građana, stručnjaka, nezavisnih ličnosti.

Kada su se o raznim urbanističkim problemima čuli predstavici Evrope nostre, Akademije arhitekture, organizacija koje se bave životnom okolinom i drugih.

A i predstavnika opozicije, zašto da ne? Gde to, u kom evropskom dokumentu ili u našem zakonu piše da oni mogu da se pojave u programima javnog servisa po principu reciprociteta?

To može da važi samo u kratkim periodima neposredno pred izbore, a ne permanentno.

Kriterijum aktuelnosti, događaja, zanimljive akcije ili ideje, za medije treba da bude povod, uz nediskriminatorno sučeljavanje mišljenja.

Za Aleksandra Vučića, naravno i u Dnevniku i van njega ima uvek vremena koliko on želi.

Ne pada na pamet Bujoševiću i njegovim urednicima da razmisle zašto Vučić ide u Zaječar i njegovu okolinu pet dana pred izbore u ovoj opštini i kako to da se u takvim slučajevima uvek obećavaju putevi i drugi objekti, a uokolo vrvi od bagera i kamiona.

Direktora funkcionerska kampanja ne zanima, to za njega ne postoji.

On ne zna da i najviši funkcioneri, pa i predsednici država u demokratskim zemljama mogu da budu kratka vest, ako je događaj iskonstruisan i nije u agendi koja za osnov ima ustav i zakone koji definišu ulogu predsednika.

Na RTS-u, naravno, mogu da se pojave i haški osuđenici Šainović i Lazarević, ali oni koji bi podsetili na njihova zlodela nemaju prostor.

Nemajući argumente, Bujošević napada kao obezglavljen.

Zamera Danasu što mene predstavlja kao penzionisanog profesora univerziteta, što ja jesam, a trebalo bi kao „bivšeg izvršnog sekretara Miloševićevih socijalista“, što je laž.

U zloj nameri pobrkao je moj aktivizam mnogo pre nastanka socijalista, kada sam manje od pola mandata bio izvršni sekretar Gradskog komiteta, volonter, ne napuštajući nijedan dan posao u Radio Beogradu.

Ako je to nekome interesantno, podstakla me je namera da učinim šta se može u okolnostima u kojima su se nacionalizam, revanšizam i rasulo uveliko uvlačili u medije.

Nisam uspeo i izašao sam iz svega.

Teško da će mi Bujošević i njemu slični stvoriti nespokoj zbog toga.

Meni Bujošević imputira i mržnju prema RTS-u, pozivajući se i na nesuvislu izjavu Aleksandra Tijanića, koga ne pominje kao nekadašnjeg ministra u vladi Slobodana Miloševića devedesetih i čoveka koji je nezakonito postavljen na mesto generalnog direktora 2004. godine, kada ga je imenovala Vlada Vojislava Koštunice uprkos zakonu koji je predviđao da generalnog direktora bira Upravni odbor putem javnog konkursa.

Zaboravio je Bujošević da sam 5. oktobra uveče bio jedan od onih koji su pokretali rad televizije i radija RTS, što je zabeleženo i u njegovoj knjizi „5. oktobar, dvadeset četiri sata prevrata“.

Ne zna, jer nije bio akter tih događaja, da je posle petog oktobra bilo predloga da se RTS ukine, protiv čega sam se žestoko borio.

Na kraju, prenebregava činjenicu da sam se nedavno usprotivio ideji o paralelnom uređivanju javnih servisa, a da sam pred prošlogodišnje izbore ušao u sukob sa predsednikom svoje političke organizacije zbog predloga za ukidanje javnog servisa.

Ko onda mrzi RTS ja ili on, koji usmerava ovu medijsku kuću u pogrešnom pravcu?

I ko koga teroriše: političari RTS, kako kaže Bujošević, ili on sve nas svojom nekompetentnošću i poslušništvom?

Autor je profesor univerzitet u penziji i potpredsednik GDF