Carstvo ekonomskog neznanja

Poslovi, proizvodi i tržišta konstantno evoluiraju i zahtevaju permanentno ulaganje kapitala na osnovu odluka koje preduzetnici donose praktično svaki dan.

To je glavna funkcija preduzetnika u ekonomiji – pokušava da stalno čita budućnost, predviđa reakcije tržišta i na osnovu tih predviđanja rizikuje kapital ulažući ga i usmeravajući svakodnevno.

Iz kojih izvora preduzetnik ulaže kapital i finansira rast svog preduzeća?

Može da uzme kredit, može da dokapitalizuje preduzeće, ali prvenstveni i najvažniji izvor ulaganja preduzeća je profit koje preduzeće pravi.

Suprotno preovlađujućem domaćem mišljenju, vlasnici preduzeća (preduzetnici, biznismeni, gazde) ne uzimaju profit u kešu i ne iznose ga u koferima iz preduzeća i onda se „kupaju“ u novcu.

U Srbiji uporno opstaje tvrdokorna predrasuda da su profit kompanije i zarada (dividenda) vlasnika firme jedno te isto, pa tako mešaju i poreze na ove dve stavke.

Kad neko „sa stanovišta zdravog razuma“ ne vidi problem što će kapitalista koji je do sada zarađivao milion evra, zbog povećanog poreza zaraditi samo 800.000 evra, taj ne razume poslovanje preduzeća (nije dovoljan zdrav razum) i razliku između poreza koji plaća kompanija-pravno lice (na profit) i poreza koji plaća njen vlasnik (na dividendu).

Za poslovanje kompanije manje je važno da li je njen vlasnik ostvario dividendu od milion ili 800.000 evra, ali je ekstremno važno da li će platiti 20 odsto veći porez na profit, jer toliko povećanje ozbiljno narušava ekonomsku računicu ulaska u novi posao i nastavka investiranja u aktuelni biznis.

Samo neznanje može da previdi činjenicu da Voren Bafet, Bil Gejts i 80 milijardera kad potpišu zahtev da im se povećaju porezi govore o porezu na dividendu.

Niko od njih, ali niko, ne priziva povećanje poreza na dobit njihovih kompanija. Gejts, recimo, predlaže povećanje poreza na kapitalne dobitke građana.

U Srbiji, nažalost, opstaje žilava predrasuda da su svi domaći preduzetnici Bafeti i Gejtsi i da ih treba odrati porezom (kad bi moglo od 100 odsto). Malo ko razume da vlasnici preduzeća u Srbiji nisu, niti će po bogatstvu ikada biti Bafet ili Gejts.

Ličnu zaradu od poslovanja svoje kompanije (dividendu) vlasnik može da troši po svom nahođenju. To je njegovo lično bogatstvo.

Ako ga investira u svoju kompaniju, onda je oslobođen poreza.

Ali zato profit firme (koji ostaje posle oporezivanja) vlasnik-preduzetnik, pre svega, koristi za ulaganje i rast, uvećavajući svoju imovinu u vidu vlasništva kapitala.

Može i da ne radi tako, ali onda rizikuje opstanak firme na tržištu.

Naravno, svaki preduzetnik najpre gleda da uveća svoju imovinu, a ne svoje prihode, jer je odlika preduzetnika da ne troši nego da ulaže kako bi ubrzao rast kapitala.

To je mehanizam funkcionisanja života, a ne ideologija.

Još jedna krupna domaća zabluda je da rast poreza na profit preduzeća nema direktan negativan uticaj na poslovanje i ulaganje.

Ekonomska nauka i praksa pokazuju suprotno.

Ukoliko država (iz bilo kog razloga) poveća porez na profit kompanije, to direktno utiče na smanjivanje ulaganja kao posledica smanjenja stope povraćaja investiranja, jer se smanjuje profit, a rizik ostaje isti (rizičniji projekti s manjom profitnom marginom prestaju da budu atraktivni za ulaganje).

Kad se smanjuje prinos na ulaganja, to automatski obara vrednost preduzeća, radnje, kompanije.

Usporavanje investicija vodi zaustavljanju celokupne ekonomske aktivnosti (glavni problem sada u vreme korone) i, naročito, povećanju nezaposlenosti.

Zaposlenost ne može da raste ako se smanjuju investicije.

To faktički znači da povećanje poreza na profit kompanija nije u interesu ni radnika, jer veći porez smanjuje broj radnih mesta.

Zato se pametni političari teško odlučuju da podižu poreze svesni da će izgubiti vlast na narednim izborima, jer zbog povećanja poreza gube svi – i preduzetnici i radnici.

Ako bi povećanje poreza zaista moglo da poveća broj radnih mesta, onda bi se svaka vlada povećala porez na 100 odsto, ali to ni teorijski nije moguće.

Niko iole ekonomski obrazovan nikad neće tvrditi da podizanje poreza na profit preduzeća nema direktan negativan uticaj na poslovanje i investicije.

To je objašnjeno u svakom udžbeniku za prvu godinu iole boljeg ekonomskog fakulteta u svetu.

U tim akademskim „bukvarima“ postoje makro i mikroekonomske formule i grafikoni za izračunavanje stope pada poslovanja koja je u direktnoj srazmeri s rastom poreza na profit preduzeća.

A nije zgoreg tu lekciju proveriti u praksi kod gazde najbliže opančarske radnje ili vlasnika bilo koje velike kompanije.