Četiri decenije satanizacije JVUO

Ja ga shvatam jer polemiše sa nečim što nisam nigde naveo.

Ipak ga ne razumem jer je lagodno čitao 40 godina (sve do knjige „Saveznici i jugoslovenska ratna drama“, objavljene 1985, autora akademika Veselina Đuretića) stotine memoara partizanskih boraca o svakom danu njihovog učešća u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji gde se glorifikuje partizanski pokret, a satanizuje JVUO.

Sve to prati ogroman broj partizanskih filmova i TV serija koje se i danas često repriziraju na državnoj televiziji.

Svaka knjiga koja se pojavljuje poslednjih 35 godina od strane boraca JVUO objavljenih kod nas i u srpskoj dijaspori ovde se tumači kao revizija istorije.

Gospodin Kraus iznosi istinu da su se naši komunisti pripremali za rat daleko pre napada Hitlera na saveznika Staljina 22. juna 1941. i da je ovaj datum bio samo okidač za rušenje vladajućeg režima u Jugoslaviji.

Ispada da je to herojski čin rušiti postojeći državni režim, a suprotno tome podrška postojećem režimu time što JVUO nije htela da prihvati kapitulaciju zemlje, ispada da je bio izdajnički čin.

Gospodin Kraus preporučuje knjigu Bila Dikina „Bojovna planina“, koji je kasnije pomogao Čerčilu da napiše memoare i verovatno ga informisao da se kralj Petar II Karađorđević 27. marta 1941. u svom begu od pučista spustio niz oluk Belog dvora, što je samo bujna mašta Čerčila.

Takođe, nigde u svojim memoarima Čerčil ne pominje da je njegova vlada finansirala tragični puč 27. marta 1941.

Pošto se mnogo tekstova partizanskih publicista završava sa zločinom JVUO, pa i ovaj g. Krausa, citiraću članak publiciste Miloslava Samardžića iz Kragujevca objavljenog u Večernjim novostima 6. 3. 2015.

Inače, Samardžić je autor dvotomne knjige „Borbe četnika protiv Nemaca i ustaša 1941-1945“.

Naslov članka glasi: Odmazda u Vraniću i za četnike je bio zločin. „… U noći između 20. i 21. decembra 1943. u Vraniću je zanoćio 2. bataljon posavske brigade Avalskog korpusa JVuO. Svojih 12 ranjenika bataljon je smestio u kuće komunističkih simpatizera (to je bila uobičajena praksa i jednih i drugih, da se optereti suprotna strana), dok su se zdravi razmestili po selu. U cik zore komandant bataljona primećuje da je svih 12 ranjenika zaklano na spavanju i naređuje da se za odmazdu u tih 12 kuća streljaju svi muškarci. To je učinjeno s tim što je ubijeno i nekoliko ženskih osoba, dok je jedna beba poginula od zalutalog metka. Čuvši za ovo, vrhovna komanda je naredila istragu, ali ona nikad nije dovršena. Svakako bi bila okončana posle rata, kao što su se pitanja raznih dela rešavala posle Prvog svetskog rata. Uglavnom, u četničkim redovima se od početka smatralo da je likvidacija civila u pomenutih 12 kuća bila zločin i niko nikada nije tvrdio suprotno. Nedićeva služba državne bezbednosti izvestila je da je u selu Vraniću ubijeno 40 osoba. Komunisti su kasnije povećavali ovu cifru došavši do 72 žrtve. Međutim, oni nikada nisu pomenuli ubijene ranjenike niti ih je zanimao objektivan opis svih ratnih zločina…“

Na kraju gospodin Kraus ne poziva da na drugi dan Sv. Nikole obiđem spomen-kuću u Vraniću, što ću verovatno i učiniti kad prođe korona.

Autor je predsednik Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima