Ćirilica je kulturno, a ne ideološko pitanje

Tekstovi tretiraju temu osnaženja javnog prisustva ćirilice, pri čemu se od kulturnog pravi vruće ideološko pitanje. Ali, to nije nova stvar, poznata je još iz doba totalitarnog perioda SFRJ. Svako ukazivanje na ugroženost ove kulturne tekovine srpskog naroda, vidljivu golim okom na ulicama, u izlozima i na ekranima, pri takvoj strategiji političkog žigosanja, oglašava se kao opasan čin izolacije i samoizolacije. Teško je braniti se od tako brutalnih žigova, i na tu okolnost oni koji takve žigove utiskuju drugima i računaju.

Mislimo da je sve manje onih koji i za na ovu temu upućenih velikih reči o kulturnoj otvorenosti ne vide makar odsustvo kulturne odgovornosti ili senzibiliteta, a neretko i neskrivenu netrpeljivost prema osobenim elementima srpske kulture. U zemlji smo koja i institucionalno i budžetski pomaže manjinskim zajednicama da neguju svoje nacionalne kulture i to pravo na održanje i razvoj ne može se osporiti ni srpskoj kulturi, poslovično otvorenoj za različitosti. Tek tako je kulturna uzajamnost moguća u produktivnoj meri.

Ćirilica je, ponavljamo, kulturno dobro prema kojem smo odgovorni, a na koje su se obrušavali svi okupatori ovog naroda, a obrušavaju se i šovinisti širom regiona. Latinicu niko ne dovodi u pitanje, niti iko ruši latinične table – ona svoj prostor, širok i slobodan, osvaja nesmetano i tako će i ostati. Ako na primer nastojimo da afirmišemo izdanja na ćirilici u okviru otkupa knjiga za srpske biblioteke, onda samo neko površan ili zlonameran može da taj sekundarni kriterijum oglasi za primarni i eliminatorni. Naprotiv, književna i kulturna vrednost publikacije uvek je u prvom planu, a pismo je samo dopunsko merilo, skretanje pažnje da nije samo komercijalni rezon bitan u izdavaštvu. A argument da ćirilica zauzima određen procenat većeg prostora, čak i da je tačan, ne pripada redu ozbiljnih razloga za odustanak od ćirilice. Mnogo šta u životu nije ekonomično ili rentabilno, ali vredi i znači.

Pitanje jezičke politike, koje je dosad bilo bačeno u stranu u slučaju srpskog jezika i pisma, jedno je od temeljnih pitanja svake zajednice. Na, do juče, nesporno srpskom jezičkom prostoru konstruišu se novi politički jezici. Nema austrijskog jezika, nema australijanskog, ali je oko nas novostvoreno više jezika. Dizanje političke temperature oko legitimnih zalaganja za uspostavljanje odgovorne jezičke politike više upućuje na namere onih koji to čine nego što dovodi u pitanje potrebu da se status jezika i pisma, kulture jezičkog opštenja, postavi i sa stanovišta države na pripadajuće mesto. U tom kontekstu, i zalaganja za opstanak ćirilice jesu zalaganje u ime slobode i u ime kontinuiteta bez kojeg kulture nema.

Ministarstvo kulture i informisanja, Pres-služba