Citelmanov antikapitalizam

Tvrdnja R. Citelmana da se ne može zameniti kapitalizam, jer su svi pokušaji završavali u diktaturama i patnji, samo je delom tačna. U stvari, diktaturom se pokušava zameniti kapitalizam. Tačno je samo to da je kapitalizam nužnost koja se ne može preskočiti.

Sve najpoznatije prve komunističke diktature – ruska, kineska, jugoslovenska, vijetnamska, kubanska itd. pokušavale su da preskoče kapitalizam u njegovoj suštini, a to je ekonomska sloboda i slobodno tržište. Takođe, pretpostavljam da R. Citelmam zna da su zamene kapitalizma vršile samo prve komunističke diktature, ali ne i savremene. Sila diktature je pokušaj da se prekine evolucija društvenih odnosa u razvoju čovečanstva. To je nasilje nad prirodom istorijskog razvoja.

Što se tiče Citelmanovog dokaza da je pre kapitalizma čovečanstvo bilo siromašnije (90:10), a da je u kapitalizmu suprotno (10:90), on je odavno poznat. Naime, toliko je logično da je siromaštvo u feudalizmu moralo biti veće nego u kapitalizmu, jer su ljudi bili većinom kmetovi. Možemo tek zamisliti kakvo je bilo siromaštvo u robovlasničkim odnosima. Kapitalizam je pre svega osvajanje slobode čoveka u svakom smislu.

Međutim, najglavnija sloboda u kapitalizmu je ekonomska sloboda čoveka. Pomenuti istoričar i sociolog, kad kao dokaz da siromašni bolje žive u kapitalizmu, uzima primere savremene Kine i Vijetnama, istovremeno dokazuje da kapitalizam funkcioniše i u diktaturi. Naime, komunističke diktature u tim zemljama tačno su protumačile nužnost kapitalizma sa njegovom suštinom, a to je slobodno tržište. To je Deng Sjaoping još davno shvatio i preokrenuo kinesku komunističku diktaturu u vode kapitalizma.

Pored kineske postoje i nekomunističke diktature koje uspešno razvijaju svoje ekonomije. To je, na primer, diktatura kraljevske porodice u Saudijskoj Arabiji. Znači, za kapitalizam nije primarna sama vladavina po sebi, već da li postoji primarna sloboda, a to je slobodno tržište.

Što se tiče Srbije, Miša Brkić je u pravu kada pominje „Rubikon Đinđića“, jer se njegov koncept kapitalizma zasnivao na tržišnoj ekonomiji. Ja bih ovde naveo i primer koncepta tržišne ekonomije koji je u Srbiji sprovodio i Marko Nikezić. Zbog takve politike je smenjen, i to s kvalifikacijom da je uvodio u Srbiju kapitalizam, a socijalizam smatrao utopijom.

Pored dosad rečenog imam jednu malu opasku, nadam se da mi gospodin Brkić neće zameriti. Ona se odnosi na statističku uporedivost. Konkretno, podatke o bruto dohotku Srbije po glavi stanovnika treba upoređivati po principu kupovne moći, odnosno prema realnoj vrednosti dolara i dinara kod upoređivanja godina i perioda. Ovde ne bih komplikovao s time kakav još uticaj ima fiksni, a kakav promenjiv kurs dinara prema dolaru. Takođe, za precizniju analizu treba uzeti u obzir i dve ekonomske krize koje su bile u Srbiji za vreme Miloševićeve vlasti. Jedna je bila nastavak one krize koja je imanentna socijalizmu, a druga „incidentna“, izazvana ratovima i ekonomskom izolacijom. Kod upoređivanja za period 2000-2021. treba uzeti u obzir i tok i rezultate privatizacije.

Na kraju, povodom rasprava o uporedivosti podataka o ekonomskom razvoju skrenuo bih pažnju na predmet polemike o toj temi između šefa države i opozicije za vreme sednice Skupštine Srbije povodom Kosova. Tom prilikom Vučić je izneo podatke o zaduženosti Srbije u vreme vlasti opozicije i u vreme vlasti njegove stranke, a istovremene upoređivao zaduženost Srbije u odnosu na bruto produkt u vreme njegove vlasti sa zaduženošću SAD i Nemačke.

Ne bih ulazio u polemiku vlasti i opozicije, samo bih skrenuo pažnju na to da je nerealna uporedivost zaduženosti bruto produkta sa zaduženostima bruto produkta SAD i Nemačke. Ovo zbog toga što je zaduženost Srbije samo realna zaduženost, a zaduženost SAD i Nemačke je istovremeno i način održavanja kupovne tražnje ili „kreditiranje“ u svrhu neutralisanja ekonomske recesije. Kada se ovome doda i činjenica da je američki dolar rezervna svetska valuta, ali i valuta prometa u svetskoj trgovini, onda su stvari vrlo komplikovane kod upoređivanja.

U vezi činjenice da su dolar i njegove „pomoćne “ valute kao što su evro, funta, jen itd. dominantni u međunarodnim finansijskim institucijama, još pre više godina pokrenuto je pitanje prava i drugih velikih ekonomija u svetu da njihove valute budu uključene u te institucije. Rat u Ukrajini je pokazao da Rusija „kandiduje“ svoju valutu za međunarodna plaćanja. Ekonomska napetost između Kine i SAD u vreme predsednika Trampa imala je takođe krizu međunarodnih trgovinskih i finansijskih odnosa.

S tim u vezi ima i jedna zanimljivost, gde kineski komunistički lider kritikuje SAD zbog nepoštovanja principa slobodnog svetskog tržišta.

Sva ovde pomenuta pitanja, svestan sam, pitanja su za stručnu javnost, posebno

za ekonomiste koji poznaju svetsku monetarno-kreditnu problematiku. Političari mogu i da greše u popularizaciji svojih politika, a struka treba da teži objektivnoj analizi stvarnosti.

Autor je bivši predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.