Da li je egocentričnost vođa glavna slabost Srbije?

U ovom polemičkom tekstu ja bih drugačije pristupio problemu egocentričnosti, vlastoljublja, sujete i slično.

Naime, nabrojane osobine, po mom mišljenju, naprosto pripadaju samoj ljudskoj prirodi, pri čemu su one, dakako u različitom stepenu, prisutne kod ljudi.

Utemeljitelji parlamentarnog sistema nisu polazili od rusoovsko-marksističke pretpostavke da su ljudi po svojoj izvornoj prirodi dobri, ali da ih kvare postojeće institucije koje stoga treba radikalno zameniti drugačijima pod kojima bi se oslobodio izvorni altruizam ljudske prirode.

Naprotiv, oni su držali da ljudska bića kao ljudska bića teže volji za moć, egocentrizmu, samoljubivosti, vlastoljublju i samovolji.

Pri tome, arhitekte parlamentarizma nisu se zanosile utopijskom idejom da bilo kakav sistem može naznačene ljudske karakteristike iskoreniti: svaki takav pokušaj bio bi nasilje nad ljudskom prirodom koji bi se stoga nužno preobražavao u svoju suprotnost.

Ali te arhitekte su nastojale da postave sistem u kojem će se ekscesni oblici ovakvog ponašanja ljudi ograničiti.

Taj sistem je parlamentarizam u kojem su izbori, tj. nadmetanje stranaka u borbi za vlast pod podjednakim uslovima samo jedna njegova strana.

Druga strana je pravna država, sa strogo postavljenom podelom vlasti, koja će svojim formalnim zakonima izvedenim iz ustava, ograničavati ponašanje pobednika na izborima koji su tako stekli legitimitet da vladaju, tj. sprečavati ih da upravljaju samovoljno, arbitrarno.

Stoga se liberalno-demokratski sistem može definisati kao jedinstvo principa legitimiteta (pobeda na izborima) i legaliteta (vladanje u skladu sa zakonima koji su, makar bili i najdemokratskiji, uvek „okov slobode“, da upotrebim tu Hobsovu sintagmu).

Složio bih se sa Goatijevim stavom da su tokom dugogodišnjeg parlamentarizma naši državni čelnici ispoljavali „višak egocentrizma“, ali je tome, između ostalog, po mom mišljenju, bitno doprinosila nedovoljno precizna ustavna formulacija koja se može interpretirati da nosioci glavnih državnih funkcija mogu istovremeno biti i predsednici svojih stranaka.

Ovo poslednje je glavni rezervoar njihove prekomerne moći.

To se najočitije može pokazati na primeru funkcije predsednika države.

I pored toga što se predsednik države bira na neposrednim izborima, a ne u parlamentu, njegova ovlašćenja su mala, takoreći protokolarana.

Ali kada je predsednik države istovremeno i predsednik svoje stranke, kao dominantne u nekoj koaliciji, onda on – na to nedvosmisleno upućuje naše dosadašnje iskustvo – postaje najmoćniji čovek u državi, toliko moćan da mu se čini da može vladati doživotno.

Nasuprot tome, primera radi, u Americi, predsednik države koji tamo, po pravilu, nije bio predsednik vlastite stranke, zna jako dobro da on, ma koliko bio vlastoljubiv, posle isteka dva mandata ne može više biti ni na jednoj političkoj funkciji, jer je to na jednoznačan način formulisano u njenom ustavu.

Vladimir Goati iz pomenute sklonosti ka egocentrizmu izdvaja Zorana Đinđića, koji je kao, po njemu, lider koji se retko rađa bio svestan da višestranačje donosi privremene darove.

Kao neko ko je sa Đinđićem bio oko 20 godina bliski prijatelj stekao sam dojam da je on kao čovek bio izrazito samoljubiv i egocentričan, što samo po sebi ne mora biti loše.

Kao što je poznato, Kant je kao jedan od utemeljitelja liberalizma ispisao pravu odu konkurenciji ljudskih sujeta: „Neka je hvala prirodi za netrpeljivost, za surevnjivu takmičarsku sujetu, za nezaježljivu žudnju za imovinom, pa i za gospodarenjem! Bez njih bi sve vrsne obdarenosti u čovečanstvu ostale nerazvijene i uspavane.“

Ja sam nedavno na sajtu Novi standard objavio tekst ‘Klica propasti parlamentarizma u Srbiji’, u kojem sam tu klicu identifikovao u načinu vladavine Zorana Đinđića.

Taj način vladavine sam izlagao kritici i dok je on kao premijer bio najmoćniji političar u Srbiji u listovima Politika i Danas.

Posebnu pažnju je u to vreme izazvao moj tekst ‘Tiranija većine i odgovornost postojeće srpske vlasti’, objavljen u Danasu kad se na njegovom čelu nalazio moj dragi, nažalost preminuli prijatelj Grujica Spasović.

Posle Đinđićevog ubistva, zbog kojeg sam zaista bio potresen, nisam više pominjao njegovo ime u svojim tekstovima sve do današnjih dana.

Po mom mišljenju, Đinđić je bio sklon potcenjivanju i zanemarivanu pravnih stega pravne države, te stoga i favorizovanju tzv. decizionizma (donošenju odluka bez oslanjanja na pravna ograničenja).

O tome rečito svedoče Đinđićeve uredbe čiji tačan (neverovatno veliki) broj navodi Aleksandar Molnar u knjizi ‘Sunce mita i duga senka’ Karla Šmita.

Kao što je poznato, Đinđić se na godišnjicu petoktobarskog prevrata obratio svojim kolegama iz Demokratske stranke sledećim rečima: Na putu ka EU neće nas sprečavati „ni ustavi ni zakoni“.

Već u toj rečenici dolazi do izražaja Đinđićevo uzdizanje cilja, tj. principa svrsishodnosti visoko iznad principa legalizma, tj. načina na koji se postiže taj cilj ili lapidarno rečeno prećutno odobravanje jezuitske devize – cilj opravdava sredstvo.

Đinđić je, zbog ovakvog pristupa bio, zajedno sa ostalim članicama DOS-a i nevladinim organizacijama, protiv raspisivanja izbora za ustavotvornu skupštinu na kojoj bi predstavnici građana, još nepodeljeni na vlast i opoziciju, doneli zakonski predlog ustava koji bi trebalo da bude potvrđen na referendumu.

Unutar tako usvojenog ustava kao okvira za donošenje zakona, Đinđić bi izgubio oslonac za svoju decizionističku politiku, za koju je verovao da Srbiju može ekspresno uvesti u EU.

Međutim, na Đinđićev način Srbija se nije mogla evropeizovati, nezavisno od toga da li će ili neće ući u EU.

Jer u Evropi nema veće vrednosti od vladavine prava.

Ovo poslednje je uslov bez kojeg se ne može uspostaviti nijedna država kao liberalno-demokratska, pa ni Srbija, u kojoj je glavna „rak rana“ odsustvo procedura koje garantuju nezavisnost sudstva, čemu je upravo Đinđić svojim mesijanstvom otvorio vrata da bi Aleksandar Vučić ovu pravnu situaciju iskoristio do krajnjih granica.

Suma sumarum: tamo gde pravo ne ograničava moć, ona će, vođena nezajažljvim egocentričnim motivima, voluntaristički tumačiti pravo.

Kad pominjem naš formalno-pravni okvir, onda u njega uključujem i medijske slobode, tj. sferu slobodne kritičke javnosti koja svojom odgovarajućom ulogom može doprinositi suzbijanju razobručene egocentričnosti vođa, što i Vladimir Goati svojom kritikom toga fenomena pokušava.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga