Da li smo svi mi izdajnici?

Moja žalost prisutna je, da ne bi bilo zabune, ne zato što iz dana u dan objavljujete sve što Đorđević stavi na papir, već što moja omiljena Danasova kolumnistkinja, gospođa Lukač, ne piše češće.

A što se tvrdnje mog nekadašnjeg kolege, savetnika Borisa Tadića, tiče, imam nekoliko dilema.

One su, znači, posledica njegovog, iznenadnog i ničim izazvanog, gotovo svakodnevnog prisustva na stranicama Danasa, pa mi se, u tom smislu, čini korisnim za vaše čitaoce da se neke nejasnoće oko njegovih političkih ideja i stavova razjasne.

Idemo redom.

Aleksandar Vučić je, po Đorđevićevoj kategoričnoj tvrdnji, „doveden“ i „održavan“ na vlasti.

Siguran sam da jedan bivši savetnik predsednika države ima jake dokaze za svoju tvrdnju i da ovako ozbiljne optužbe ne bi ispaljivao samo u svrhu zabavljanja svojih simpatizera u kafani.

Dakle, morao bi da ih ima.

U suprotnom njegovi tekstovi bili bi ništa više od (potpisane) paškvile, dakle, izmišljotine, podmetačine i klevete.

Takođe, ne mogu da verujem da bi jedan ozbiljan list, kakav je Danas, na tabloidan način obmanjivao svoje čitaoce.

Zato zaključujem da Đorđević ima dokaze, da ih je uredniku Danasa predočio jer da nije, sumnjam da bi mu ovaj tek tako i na lepe oči dao odrešene ruke da svojim otrovnim klevetničkim mecima gađa predsednika Srbije na način kojeg se ni najgora „žuta štampa“ ne bi postidela.

Zato pozivam obojicu da te dokaze prezentuju čitaocima Danasa, naravno, i nadležnim državnim organima, kako bi oni, na osnovu tih dokaza, mogli adekvatno da reaguju.

I u vreme kad smo g. Đorđević i ja bili savetnici predsednika Tadića, postojali su cicvarićevski tabloidi u kojima je za sitne pare bilo moguće objaviti bilo kakvu gadost, pa i onu o predsedniku Srbije.

Različiti opskurni likovi iz nekih svojih podzemlja i tada su pisali o tome da je predsednik Srbije izdajnik i slično.

Siguran sam da se g. Đorđević seća. Međutim, te je laži, ipak, prenosilo prononsirano tabloidno smeće, pa smo mi, iz Tadićevog kabineta, imali taj luksuz da možemo da se na te budalaštine ne osvrćemo. No sad je situacija sasvim drugačija.

Imamo bivšeg visokog funkcionera vlasti, Mlađana Đorđevića, i imamo vrlo ozbiljne optužbe koje svakodnevno sa stranica, dakle, ozbiljnog lista, mislim na Danas, on upućuje na račun aktuelnog predsednika Republike.

Mislim da niko nema pravo da se na to ogluši.

Zato apelujem da, ako ne g. Đorđević, onda Danas, iznese dokaze na osnovu kojih pouzdano zna da Đorđevićeve gotovo svakodnevne tvrdnje nisu najobičnija propagandna lagarija s ciljem obmanjivanja javnosti.

Takođe, bilo bi korisno da g. Đorđević objasni šta je tačno mehanizam po kom neko (ko tačno?) Vučića „dovodi i održava“ na vlasti u Srbiji, a šta je diferencijalna razlika u odnosu na Tadića, koji, je l’ tako, nije bio „doveden i održavan“ na vlasti, jer da jeste uzavreli patriota i nosilac znački stranih obaveštajnih službi, kakav je g. Đorđević, svakako mu ne bi bio savetnik.

Vraćam se na Đorđevićevu optužbu na početku ovog mog teksta izdvojenu iz njegovog teksta u Danasu.

Dakle, taj Vučić je „doveden i održavan“ da bi, kako kaže MĐ, „zaokružio nezavisnost lažne države Kosovo“.

Znači, ne da bi joj dao nezavisnost, već da bi je „zaokružio“.

Možda je u ovoj formulaciji Đorđević upotrebio glagol „zaokružiti“ sasvim slučajno, a možda je u pitanju nešto drugo.

Objasniću na šta ciljam.

U avgustu 2008. Srbija je postavila ono nesrećno pitanje Međunarodnom tribunalu u Hagu.

Znamo kakav je bio odgovor.

Zanima me šta g. Đorđević, koji je par meseci kasnije, u novembru, imenovan za savetnika predsednika Tadića, misli o tom političkom potezu.

Da li je on patriotski ili izdajnički?

Da li je to, što u salvi optužbi Vučića za veleizdaju, pažljivo koristi formulaciju „zaokruživanje državnosti“, posledica činjenice da razume da smo mi, tadašnja vlast, tim pitanjem, separatistima praktično učinili uslugu i legalizovali akt proglašenja nezavisnosti?

Zato bih voleo da se Đorđević izjasni i kaže da li smo svi mi, počevši od predsednika Borisa Tadića pa preko ministra Vuka Jeremića, ministra i gradonačelnika Dragana Đilasa i svih drugih ministara, pa do mene savetnika, izdajnici?

I ako jesmo, zašto se on, Đorđević, jedan od najvećih patriota današnjice, pridružio nama izdajnicima?

Da ne bih bio pogrešno shvaćen kao neko ko retroaktivno kritikuje predsednika kome je bio savetnik, dužan sam da kažem kakav sam tada imao stav, a kakav imam sad, kad je o inicijativi pred Tribunalom u Hagu reč.

Dakle, državna politika prema Kosovu bila je, toga se verovatno mnogi sećaju, „odbrana našeg interesa na KiM svim mirnim, diplomatskim i pravnim sredstvima“.

To je tako bilo formulisano još u vreme kohabitacije Tadića i Koštunice.

U tom kontekstu, potpuno mi je bilo logično da Srbija, ako želi da se služi svim pravnim sredstvima, mora da traži mišljenje Tribunala.

Jer je to najjača pravna adresa na svetu.

Ostalo je samo da pravnici, koje je izabrao MIP kao vrsne u toj oblasti, formulišu pitanje. Međutim, ispostavilo se da pitanje nije bilo dobro.

Ne prebacujem odgovornost na pravnike, jer su oni formulisali pitanje, ali ga je vlast odobrila.

Sve što sam tada mislio o ovoj inicijativi, mislim i danas – bila je nužna.

I ubeđen sam da nema te formulacije pitanja koja bi nas odbranila od jasne intencije Tribunala da ne odgovori na meritum problema, već da čitavu stvar zabašuri baveći se tehnikalijama i, na koncu, vraćajući je političarima na njihov teren. Ali to znam sad kad je kasno, a lako je biti general posle bitke.

Eto šta o tome ja mislim, a šta misli moj ex kolega, savetnik Đorđević, to bi bilo zanimljivo čuti.

Hoće li odgovoriti na moje pitanje?

Čisto sumnjam, ali moje je da probam.

I još nešto.

U vreme kada je Đorđević bio savetnik Tadiću, uhapšen je Ratko Mladić.

Ja sam tada mislio, a mislim i sada, da je, bez obzira šta se u BiH dešavalo devedesetih, srpski oficir dužan da se odazove Sudu koji je organ UN-a, pogotovo kada zna da će u suprotnom Srbija trpeti razne oblike sankcija, i da ne sme sebi da dozvoli da se krije dok ga njegova država proganja kao nekakvog kriminalca.

U tom kontekstu, mislim da je hapšenje Mladića (pre toga Karadžića) možda najveći uspeh predsednika Tadića, s obzirom da je time skinuo ogroman pritisak saradnje sa Hagom sa Srbije i njenih građana.

To je moj stav o hapšenjima, a šta o njima misli današnji turbo-patriota Mlađan Đorđević, aktuelni Danasov proteže i bivši Tadićev savetnik, to bi bilo važno da saopšti Danasovim čitaocima kad im se već neprekidno obraća.

Takođe, bilo bi korisno i da g. Đorđević objasni koji deo njegove biografije mu daje za pravo da izigrava moralnog arbitra koji ocenjuje patriotizam drugih i sudiju koji presuđuje ko je izdajnik, a ko veleizdajnik, a u čemu mu Danas svesrdno pomaže.

Autor je marketinški stručnjak, bivši savetnik Borisa Tadića