Danasu s ljubavlju: Od Bijarica do Moskve

Kako izuzetno cenim Danas, uostalom ja sam jedan od osnivača onog zagrebačkog Danasa, to bih vas zamolio da objavite neke male ispravke koje su se potkrale vašem mladom novinaru, naravno ne iz zlobe, već zbog mladosti i novinarskog neiskustva…

Elem, ja jesam intervjuisao dva vrhovna komandanta NATO-a, generala Bernarda Rodžersa 1982. i generala DŽona Galvina 1990. godine. Naravno i tri maršala Sovjetskog Saveza, maršale Ahromejeva, Kulikova i Jazova. Možda su tri maršala prema dva američka generala bila razlog naslovu vašeg teksta: „U Rusiju s ljubavlju“. Jer, tri maršala su tri maršala, a ja sam, to je poznato, slab na maršale. Ako je to razlog kojim pokušavate moju političku katalogizaciju, opraštam vam.

Inače, mladi autor teksta o mojoj malenkosti očito nije imao podatak o Ismetu Bajramoviću Ćeli, koji živi u Siriji, sa kojim ja nisam u Damasku pravio nikakav intervju, već sam razmenio nekoliko rečenica u našoj ambasadi.

I Ćelinu sliku objavio u Politici. Mladi kolega je očito taj broj Politike propustio i poveo se floskulom „da više ljudi tvrdi da je Ćelo bio mrtav već osam godina u trenutku kada je razgovarao sa Lazanskim“. Mladi kolega bi trebalo da zna da je u Sarajevu bilo nekoliko „Ćela“ i da iz Politike vidi da onaj kojeg sam je sreo u Siriji očito nije mrtav. Posle tri maršala SSSR-a ja ne pravim intervjue sa „Ćelama“.

Moja svojevremena polemika na televiziji sa gospodinom Rodoljubom Šabićem bila je klasična „sačekuša“. Naime, gospodin Šabić je tražio od Ministarstva odbrane podatke koliko pilota imamo na migovima-29 i koliko sati naleta oni imaju na tom tipu aviona. Kada sam mu ja rekao da je taj podatak tajna, on je iz džepa izvadio moj intervju sa komandantom RV i PVO generalom Katanićem i rekao da sam ja taj podatak već objavio upravo u tom intervjuu.

Problem je što uvaženi gospodin Šabić i vaš mladi novinar ne razlikuju ukupan godišnji broj sati naleta pilota od broja sati naleta pilota na pojedinim tipovima aviona. Odnosno, naši piloti imaju prosečno godišnje oko 40 sati naleta, ali to je prosečan broj za celu avijaciju kada se zbroje svi letovi svih aviona i helikoptera, znači za transportne avione, za helikoptere, za školske avione, za lovačke avione, za lovačko-bombarderske avione, za izviđačke avione.

Neko leti više, neko manje, ali se podaci za lovačke avione, za sada, ne daju. Kao što se ne daju podaci koliko imamo pilota po tipu aviona. Tako je odredila vojska.

Da li sam ja blizak vlastima kako tvrdi vaš uvaženi mladi novinar? Da, uvek sam bio blizak vlastima svoje države. Ili je trebalo da budem blizak vlastima neke strane države? Ili strane službe? Kada sam se pre nekoliko godina uključio u raspravu na konferenciji za štampu tadašnjeg ministra odbrane Zorana Đorđevića, tada sam samo pokušao da koleginici iz Insajdera pomognem da razume procedure oko našeg izvoza naoružanja.

Malo je pretenciozno da tvrdite „da sam ušao u polemiku“. Posle tri maršala SSSR-a i dva komandanta NATO-a, pedesetak ministara odbrane iz celog sveta, ja da ulazim ovde u polemiku sa mladom koleginicom. Ja njoj mogu samo da pomognem da razume neke stvari.

Drage kolege, i podatak sa kraja teksta o mojoj malenkosti nije vam tačan. Naime, najpoznatiji član moje familije jeste moj pradeda Dionisije Plavšić iz Visokog, najbogatiji Srbin u centralnoj Bosni do 1941. godine. Išao je na bračno putovanje sa mojom prababom Milevkom čak u Bijaric. U Francusku s ljubavlju. Pa što ja sada ne bih onda išao u Moskvu s ljubavlju? Približno ista daljina.