Davljenje javnosti kosovskim stereotipom

To je lajtmotiv i napisa akademika Dušana Teodorovića.

Odmah mi pada na pamet pitanje, kako ljudi sa nesumnjivim naučnim karijerama i visokim statusom u društvu tako olako upotrebljavaju izraze de facto i de iure, koji i pojedinačno i u međuvezi uvek predstavljaju veoma složenu stvarnost.

Kada je reč o Kosovu i Metohiji, ovi kvalifakativi su do te mere politički instrumentalizovani, da bez podrobnog obrazloženja njihove primene čovek može samo arbitrarno da ih koristi. To je učinio i Dušan Teodorović u svom tekstu.

On se opredelio za vrstu korišćenja koja se u manje radikalnoj formi (ređe zajedno, sa akcentom na de facto) najčešće čuje od zapadnih političara.

Oni već dugo, ali najintenzivnije od časa jednostranog proglašenja tzv. Kosova, govore o „realnosti“ na Kosovu s kojom Srbija mora da se pomiri.

Svi ljudi vole da za svoju stvar upotrebe argument „realnosti“, ali to je najčešća uzrečica političara, a među njima najčešće onih koji neki narod, tj. njegovu državu, nameravaju da privole na postupanje po njihovim namerama.

Ako postoji neka reč koja vodi po učestalosti u vokabularu zapadnih političara kada govore o Kosovu, to je reč realnost. Pa, ako je nešto „realnost“, izlišno je i zalagati se a kamoli boriti protiv nje.

Tako se opredelio i Dušan Teodorović kada je komentarišući demonstracije, i u tom kontekstu izlažući svoj credo o Kosovu (?!!), nebrojeno puta upotrebio ovu reč. Koliko je to deplasirano, pokazaću samo na jednoj ilustraciji.

Svako će se složiti da je Vučićeva strahovlada realnost. Ali, mnoge u ovoj zemlji, a tu vrlo nazočno pripada i D. Teodorović, ta činjenica ne sprečava da se bore protiv te vlasti.

Kada bi neko maliciozan prigovorio ovoj borbi pozivajući se na „realnost“, bio bi u najmanju ruku ismejan.

U tom kontekstu, kao i u onom kosovskom, „realnost“ je samo mali, pre svega manipulativni, deo onoga de facto.

Sa značenjem de iure u slučaju Kosova i Metohije stvar je još jednostavnija.  Kosovo de iure nije nezavisno, štaviše ono je u tom pogledu deo Republike Srbije. To, dakle, piše u njenom Ustavu.

Najmerodavniji dokument međunarodnog prava koji se o tome izrekom izjašnjava jeste Rezolucija SB UN 1244. To što je važenje Ustava suspendovano na Kosovu i Metohiji, ne utiče na pravno stanje stvari.

Da budem slikovit, to što vas je neko silom izbacio iz stana ne znači ni da vi više niste vlasnik ni da je on novi vlasnik.

Ako ste bili toliko prisebni i prilikom nasilnog izlaska uzeli ugovor o vlasništvu, ne znači da jednog dana treba da ga predate nasilniku. A upravo tu smo sa sadržinom prava na Kosovo i Metohiju.

Već neko vreme smo u fazi zahteva zapadnih političara i Albanaca da Srbija prizna Kosovo (to je ono za šta se zalaže i akademik Teodorović), tj. da kosmetskim Albancima predamo ugovor o vlasništvu.

Da oni prećutno ne priznaju „vlasništvo“ Srbije na pokrajinu, ne bi tražili da je Srbija prizna kao nezavisnu državu.

Ovo je komentar samo na okvir koji je D. Teodorović postavio da bi lakše izložio i „osmislio“ niz proizvoljnosti koje slede. Prva od njih je alegorija o Kumanovskom sporazumu kao državnoj kapitulaciji.

To može biti priča u kafani, ali ne u ozbiljnim okolnostima kao što je obraćanje javnosti.

Reč je o sporazumu o povlačenju naše vojske iz pokrajine na osnovu dva sporazuma Černomirdin-Ahtisari, koja su prethodnica i tog sporazuma i Rezolucije 1244 kojom je uspostavljen protektorat UN.

Da je reč o kapitulaciji, vojska ne bi mogla tek tako da se povuče, već bi bar delimično i privremeno bila evakuisana u neki logor. Samim tim, vojska ne bi mogla da ponese svo naouružanje sa sobom, kao što je bio slučaj. Ali, ova proizvoljnost sa kapitulacijom ima svoju važnu funkciju u nagovoračkom kontekstu ovog priloga i njoj se nije moglo odoleti.

I Teodorovićeva kritika Vučićevog delovanja povodom Kosova i Metohije jeste proizvoljna, ali je pre svega inherentno nepažljiva.

Moj je zaključak da on zapravo prihvata suštinski deo Vučićeve politike, ali je nezadovoljan njenim tempom, tj. izostankom jedinog smislenog ishoda, a to je priznanje nezavisnosti tzv. Kosova.

Ukratko, autor priloga nema problem sa Briselskim sporazumom, predajom svega čime je Srbija realno (evo realnosti) raspolagala, naterivanjem Srba da prihvate albanska dokumenta, da učestvuju na izborima koji nisu njihov izbor i dr. Njegov je problem što to nije već završeno priznanjem (predajom ugovora-tapije).

Zato troši najmanje četvrtinu teksta na sprdnju sa tekućom vlašću, i koristi prostor na opštepoznate činjenice umesto na argumentaciju za svoje stavove.

Pri tome, ne primećuje svoju nedoslednost kada kritikuje Vučića što uzurpira ustavna ovlašćenja vodeći politiku u vezi KiM, a sam daje generalni predlog rešenja koji je protivustavan.

Teodorović zapravo ne bi trebalo da se buni protiv Vučića, jer ako neko može da preda Kosovo, to je samo Vučić. I ne samo da može, nego i hoće, o čemu sudim na osnovu njegove prihvaćene obaveze i dogovora u vezi sa tim koji ima sa zapadnjacima.

Štaviše, mora da ga prizna, jer su zapadnjaci ostvarili svoj deo dogovora – tolerisali njegovu diktaturu, te je sada on dužan da odradi svoj deo posla.

I tu leži glavni paradoks, koji naše ljubitelje brzog i jednostavnog rešenja vrti i obrće kao praznu kutiju na uzburkanom moru. Za EU predaja Kosova je glavni uslov, sada više ne da Srbija postane članica, već da ostane na „evropskom putu“.

Za taj glavni uslov partneri u Srbiji nisu opozicioni političari, koje Teodorović na kraju teksta gura u ovaj brlog, nego samo onaj ko to može da učini.

A to je, ako ne verujete meni, onda verujte nepogrešivom izboru zapadnih političara, Aleksandar Vučić.

Sledi, on je jedini garant ostanka Srbije na „evropskom putu“. Odavde, pak, sledi još gori zaključak: samo diktatorski režim može da prizna Kosovo; onaj koji ne haje ni za ustav ni za zakone, ni za demokratiju ni za proceduru, ni za mišljenje stručne niti šire javnosti.

Verujte, akademiče, nema boljeg u Srbiji za to od Vučića i neće ga ni biti. Zato ne treba da brinete – Vučić će svakako priznati Kosovo, a što nije do sada, „krivci“ su Albanci sa svojom fundamentalističkom politikom koja već godinama koči proces.

Ali, da li mislite da će zapadni činioci posle priznanja da ga puste niz vodu, a drugima omoguće da vode politiku „evropskog puta“? To ne bi bilo u duhu njihove real-politike, koju najdoslednije sprovode prema Srbiji. Treba ovaj da svrši još poslova za njih, za koje nijedna opozicija ne bi bila sposobna. Na delu je model Đukanović.

Proizvoljni su i scenariji (njih četiri) koji služe trivijalizaciji svake ideje o kompromisnom rešenju ovog pitanja. Teodorović je izabrao primere sa penzionerskih seansi na Kalemegdanu i prošvercovao ih je kao neko zaludno i zaumno srpsko mnjenje.

Ništa lakše nego, poput dece koja se igraju, te primere zbrisati sa prostora kao glupe i proste planove. Lično ne priznajem nijedno pitanje ili predlog o drugačijem rešenju od danas važećeg, dok se ne pročita Platforma za pregovore državnog pregovaračkog tima iz 2006. godine (dostupna na mom blogu „Srbija i svet“).

Tu Teodorović može naći odgovore i na fantomske scenarije koje je izložio, jer nije prvi koji tako postupa. Platforma je svojim pozitivnim pristupom i rešenjima odgovorila na sve tadašnje kolajuće ideje, pa i na one slične Teodorovićevim.

U krajnjoj liniji, u svojim izmišljenim scenarijima Teodorović operiše prevaziđenom stvarnošću. Plaši mečku rešetom kada tvrdi da bi u slučaju opstanka pokrajine Albanski poslanici imali 80 poslanika.

Premda takve projekcije nemaju nikakvu težinu, vidi se da on misli da je danas Albanaca na Kosovu koliko i po popisu iz 1991, ili znatno više, da je populacija natprosečno mlada, kao da samo Kosovo nije prošlo kroz proces emigracije i urbanizacije.

Preti albanskim predsednikom Vlade Srbije i sličnim fantasmagorijama. Uzima i rat kao scenario, premda danas o tome niko ne govori. Ima i scenario o „korekciji granica“, premda tvrdi da je u 21. veku napušten koncept etnički čistih država.

Zalaže se za neku eksteritorijalnost za nekoliko proizvoljno odabranih manastira. On ne vidi da je tzv. Kosovo u svakom pogledu, sem geopolitičkom, propali projekat, ili kako to teorija danas naziva „propala država“ (failed state).

Takvo Kosovo više niko ne uzima za ozbiljno i zato sada zapadni činioci žure sa ultimatumom priznanja. Poslednja šansa je Vučić, a sada D. Teodorović nudi i neke „demokratske naslednike“.

Ukratko, nema tu nikakve ozbiljnosti, samo jedna poprilično ostrašćena politička želja. Inače, ceo prilog ostavlja jak utisak da ga je pisala osoba koja nije u materiji.

I na kraju, akademik Dušan Teodorović tepa svojoj „analizi“ da je „pomalo tehnokratska“.

Eto, iz „analize“ je izostavio „emocije mog naroda“ koje se tiču, „kosovskog zaveta i kneza Lazara Hrebeljanovića iz 1389“. Bolje je da se osvrnuo na kosmetske artefakte – duhovne, svetovne i materijalne – nego tek na emocije.

Ali, ni to ne bi opravdalo, ili bilo kako nadopunilo, njegov tekst, jer reč je o jednom radikalnom političkom pogledu koji je poduprt samo obiljem proizvoljnosti.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka