Demohrišćanstvo i radnička klasa

On je izraz nove orijentacije „Dveri“ ka demohrišćanstvu, a ono se navodno bori protiv „totalitarizma novog doba“, kako u svom odgovoru kaže Obradović.

Međutim, da li je to tako?

Najpre, pravoslavno demohrišćanstvo nije novo u Srbiji: već je postojala Demohrišćanska stranka Srbije sa Vladanom Batićem na čelu i posle 5. oktobra je učestvovala i u vladi Zorana Đinđića.

Drugo, upitno je da li je demohrišćanstvo samo po sebi „iznad levice i desnice“ (kao i „Dveri“), a moglo bi se reći da je po tom pitanju i samo podeljeno.

Postoje barem dve međunarodne opcije, od kojih se jedna novija, progresivna varijanta, zaista povezivala sa levicom, ali, sa latinoameričkom levicom (sa kojom „Dveri“ nemaju dodira).

Ova struja je bila pod jakim uticajem tzv. teologije oslobođenja, ali su je osuđivali i kritikovali pape Benedikt XVI odnosno Josef Racinger i Horhe Bergoljo, pre nego što je postao papa Franja.

Razlog osuda je, između ostalog, njena opozicija crkvenoj hijerarhiji, dodir s radničkim pokretima i marksističkim idejama.

Cilj je, u praksi, osuda klasne borbe.

To je cilj i druge, konzervativnije, struje demohrišćanstva.

Nju su odnedavno prigrlile i „Dveri“.

Naime, posle Drugog svetskog rata u Evropi, nemačko demohrišćanstvo se gradilo na razrušavanju radničkog pokreta.

Ono je to radilo kroz pozive na „primirja“ sa socijaldemokratskim partijama i „prevazilaženja razlika“ između rada i kapitala, a forsiralo je socijaldemokrate da odustaju od nacionalizacije industrije i prigrle tržište.

To je čak išlo toliko daleko da je Konrad Adenauer radio na „antimarksističkoj“ koaliciji (što je uključivalo i skandal sa špijunažom socijaldemokratskog lidera Vilija Branta).

To je naravno radila centralna stranka demohrišćana – CDU, kojoj danas pripada i Angela Merkel.

Ta ista stranka je izgradila posleratnu Evropu u duhu neoliberalizma, kako danas, tako i onomad.

Prvi ekonomisti ranog CDU-a (takozvani ordoliberali) zagovarali su jaku, autoritarnu državu koja bi ponovo izgradila i regulisala tržište, poučena nacističkim iskustvom.

Jedan od najmlađih pripadnika ove ekonomske škole (Bernd Luke) ujedno je i osnivač današnjeg AfD-a u Nemačkoj, koji zagovara to isto.

Međutim, i kod nas je, a i generalno, malo poznato da su ovu prvu, a kasnije i „demohrišćansku“ školu neoliberalizma finansirali SS-ovci za vreme nacizma i to u okviru Nemačke pravne akademije, koja se do 1945. zabavljala posleratnim planiranjem.

Između ostalog je bilo u planu i da se Treći rajh očuva i priključi Evropskoj ekonomskoj zajednici, a kasnije Evropskoj uniji.

Toliko o antifašizmu.

Alfred Miler Armak, jedan od najodanijih pripadnika nacističke partije sve do samog kraja 1945, pisao je čak i „Ustav Evropske unije“ (Treaty of Rome), a kasnije je bio član CDU-a, koji i danas i dalje vodi vladu u Nemačkoj.

Pod izgovorom „demohrišćanstva“, to su ljudi koji su uvodili neoliberalizam u posleratnu Evropu.

Druga bitna informacija je da je ove godine, nakon parlamentarnih izbora, moguće jačanje upravo dverjanskih kontakata, AfD-a u Nemačkoj, i širenje njihove „Desidarius-Erasmus-Stiftung“ odnosno Fondacije Desidarijus Erazmus (osnovane 2017. i imenovane po Erazmu Roterdamskom, iako je stranka AfD protiv Evropske unije).

Prema nemačkom časopisu „Die Zeit“, iako je oduvek kritikovala partijske finansije, AfD očekuje da njihova fondacija dobije i do 80 miliona evra. Ova sredstva, ako ih dobiju, bila bi usmerena ka njihovom cilju.

Prema sajtu ove fondacije, to je „predstavljanje nemačkog interesa u svetu, putem naših međunarodnih kontakata“, a kontakti AfD-a u Srbiji su, između ostalog, „Dveri“.

Kada AfD drugi put uđu u nemački parlament („Bundestag“), dobiće pristup nemačkim saveznim fondovima.

Datum toga je 26. septembra ove godine.

Tada se u Nemačkoj održavaju izbori, a Angela Merkel, nakon gotovo 16 godina, odlazi sa mesta kancelarke.

To je velika promena, kako za Evropu, tako i za AfD.

Veća od toga je samo promena za kontakte AfD-a u Srbiji, a to su upravo Boško Obradović i „Dveri“.

Štaviše, Boško Obradović je pre godinu dana posetio nemački parlament, gde se sastao sa ekonomistom i poslanikom Evropskog parlamenta Jergom Mojtenom, i sa Tinom Krupalom, poslanikom nemačkog parlamenta, koji je ubrzo nakon toga postao i kopredsednik AfD-a (nakon što je njegov prethodnik otvoreno izjavio da je nacista i unuk „arijevca“), istovremeno kad je AfD po prvi put ušla u koaliciju upravo sa demohrišćanskom strankom CDU.

Pošto su kod nas planirani izbori za 2022, a možda i ranije, pozvao bih Boška Obradovića da čitaocima Danasa najdirektnije pojasni način na koji se „Dveri“ i njihov novi program odnose prema „nemačkim“ interesima AfD-a u Srbiji.

Jer, ako je išta sigurno, onda je to da AfD upravo te interese postavljala „iznad levice i desnice“ u Srbiji – pa i „Dveri“, koji se i sam hvalio kontaktima sa AfD, a danas tvrdi da se bori protiv „totalitarizma novog doba“.

Ovo su samo neke veze između te dve partije, a Obradović u svom odgovoru meni nije pomenuo ni jednu jedinu.

Zato bi, s obzirom na zajedničku istoriju nemačke partije AfD i „Dveri“, Obradović trebalo da se naspram iste otvoreno i odredi.

Autor je istraživač na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu