Dežurni kritičari stanja u pravosuđu bez rezultata

… ali zalud, i pored pozivanja na veliko iskustvo, profesionalni rad i učinke u oblasti pravosuđa, kod prvog sagovornika i posebnog doprinosa u stvaranju nezavisne institucije Zaštitnika građana, kako je istakao moj drugi sagovornik, odgovora i dalje nema.

Umesto toga sudija Majić i gospodin Antonijević demonstriraju najčešći način odgovora kada ponestanu argumenti – a to je spremnost da se u svakom trenutku i po svaku cenu vode beskrajna, tobože intelektualna nadmudrivanja u medijima, koja međutim, ne daju nikakav, ali apsolutno nikakav rezultat.

Bez namere da ulazim u dalju raspravu sa njima, postaviću im samo tri pitanja:

1. Šta da radi građanin kada suđenje traje 20 godina i duže?

2. Šta da radi građanin kada se presuda Vrhovnog suda Srbije ne izvršava i pri tom se niko ne poziva na odgovornost, iako je neizvršavanje sudskih presuda predviđeno Krivičnim zakonikom kao krivično delo?

3. Šta da radi građanin kada se ročišta zakazuju na po 6 meseci i duže i pri tom se po nalogu suda izvode dokazne radnje koje nisu neophodne i samo usporavaju tok postupka. Naglašavam, kao zaštitnik građana nemam nameru da kontrolišem svrsishodnost navedenih radnji već to ostavljam na čast i znanje postupajućeg sudije u svakom pojedinačnom slučaju.

To su pitanja koja meni postavljaju građani i to za oblast nad kojom Zaštitnik građana nema nadležnost. Ponavljam, 10 odsto svih pritužbi koje dobija Zaštitnik građana pisanim putem i 25 posto onih koje su rezultat direktnih susreta sa građanima, odnose se na rad sudova i to ne na konačnu odluku, već na njihovu neefikasnost i neažurnost.

Braneći mehanizme, koje pravosuđe nudi građanima da bi zaštitili svoja prava, Majić posebno ističe pravo građana na suđenje u razumnom roku. Ne objašnjava, međutim, kako taj mehanizam suštinski funkcioniše. A reč je o tome da Zakon o suđenju u razumnom roku građanima daje mogućnost, da u slučaju „odugovlačenja“ sudskog postupka, putem prigovora sudu, naplate eventualne troškove neefikasnog suđenja. Sudija Majić međutim ne kaže i ne precizira da te troškove plaća sud, da se oni kreću od 300 do 3.000 evra u dinarskoj protivrednosti i da je moguće da isplata tih troškova blokira rad suda, ostavljajući ga bez novca za tekuće funkcionisanje. Izuzetak su plate zaposlenih, pa samim tim i sudija, iz kojih se ne može izvršiti naplata obeštećenja za nepoštovanje prava na suđenje u razumnom roku. To doslovno znači da u ovim situacijama građani svojim novcem i iz svog džepa plaćaju tuđe propuste.

Uostalom, da je navedeni sudski mehanizam toliko uspešan ne bi imali toliko pritužbi građana na rad pravosuđa (više od 4.000). Naglašavam da sudija Majić kao sudija nikada nije postupao po Zakonu o suđenju u razumnom roku, a da ja, kao predsednik Prekršajnog Apelacionog suda jesam.

Gospodin Antonijević pored ovog mehanizma pominje i novu instituciju – Poverenik za samostalnost unutar Državnog veća tužilaca, takođe, kao adresu za pritužbe građana u oblasti pravosuđa. U međuvremenu dok jačamo ove institucije, Zaštitniku građana se obraćaju građani sa pritužbama na rad sudova, koje ćemo upućivati na ove institucije.

„Idilična“ situacija u kojoj građani lutaju od jedne do druge institucije biće kritikovana u javnim raspravama, analizirana i sagledavana u okviru raznih projekata, specijalizacija i disertacija, koje, kako sam stekao utisak, građane ne zanimaju ukoliko ne daju konkretan rezultat, odnosno, odgovor na pitanja koja sam postavio na početku teksta.

Zašto moji sagovornici uporno zaobilaze rezultate uporedne analize u kojoj sam izneo u kojim zemljama ombudsmani kontrolišu sudsku upravu? Majić je slobodno mogao da preskoči ombudsmane Švedske i Finske, koje sam pomenuo u tekstu u kontekstu pune kontrole rada sudova i da se zadrži na ombudsmanima iz bivše Jugoslavije, takođe navedenih u analizi. Da ponovim, ombudsmani iz bivših jugoslovenskih država, svi do jednog, osim iz Republike Srbije, kontrolišu sudsku upravu.

Ne moramo u različite pravne sisteme, kulture dalekih i savršenih država poput Švedske i Finske, kako Majić spominje, možemo se porediti i sa zemljama regiona sa kojima nas veže zajednička istorija i pravni sistem. Da li ovi ombudsmani krše nezavisnost sudske vlasti, „da li izdaju naloge sudijama kako da postupaju u konkretnom postupku, budući da on ne predstavlja instituciju sudske vlasti“, kako navodi Antonijević? Kako ombdusmani iz ovih zemalja navode, stanje u pravosuđu, konkretno, neefikasan i neažuran rad sudova, nametnuli su nadležnosti i ovlašćenja i nad ovom oblašću ljudskih prava.

Tako, u dugogodišnjoj članici EU, Republici Sloveniji, Zakonom o Ombudsmanu, tačnije članom 24, Ombudsman je ovlašćen da razmatra pritužbe koje se tiču neopravdanog odugovlačenja postupka ili očiglednoj zloupotrebi ovlašćenja.

Na identičan način ovlašćenja hrvatskom Ombudsmana definiše i član 23 Zakona o Pučkom pravobranitelju sa jednom bitnom razlikom – on ide korak dalje, u pravcu razmišljanja već pomenutih autora, i izričito propisuje, posredno potvrđujući njegovu osnovanost, da u tom slučaju Ombudsman može tražiti izjavu predsednika nadležnog suda. Štaviše, kao garanciju propisanih ovlašćenja i efikasnog ispunjavanja navedene obaveze, isti član predviđa da će u slučaju izostanka blagovremene izjave, Ombudsman obavestiti predsednika Vrhovnog suda. Evolucija ove ideje dovela je do promene nomotehnike u nekima od najnovijih zakonskih tekstova, Zakonu o Zaštitniku/ci ljudskih sloboda i prava Crne Gore, koji u svom članu 17 izričito propisuje da je Ombudsman ovlašćen da postupa po pritužbama koje se odnose na rad sudova u slučaju odugovlačenja postupaka, zloupotrebe procesnih ovlašćenja ili neizvršavanja sudskih odluka.

Višegodišnje rasprave iznedrile su, između ostalog, dežurne „kritičare stanja u pravosuđu“ koji osim ličnog prosperiteta nisu za sobom ostavili konkretne rezultate u ovoj oblasti. Između salonskog lamentiranja na temu zaštite i kršenja ljudskih prava, velikih reči o sistemskim rešenjima a bez konkretnih rezultata, odabrao sam da u direktnom kontaktu sa građanima efikasnije radim na rešavanju njihovih problema. Možda je ovaj put po mišljenju Antonijevića pogrešan, nedovoljno vidljiv za javnost, ali to je moj izbor. Zaštitnik građana, po mom mišljenju bi trebalo da bude poslednja institucija u sistemu koja je birokratizovana, nepristupačna i okovana stručnim izrazima, jedna od mnogobrojnih institucija koja pre svakog obraćanja građana od njih zahteva stručno pravno usavršavanje.

Ne ulazim u razloge odgovora sudije Majića u onom delu teksta gde ističe svoj, a umanjuje moj dosadašnji doprinos pravosuđu, ali za vreme mog mandata desilo se da su prekršajni sudovi iz upravnih organa postali sudovi, da su sudije prekršajnih sudova iz trogodišnjeg došli u stalni mandat i da je formiran Prekršajni Apelacioni sud, te da su rezultati tog suda od nastanka bili u samom vrhu najboljih rezultata svih sudova u Republici Srbiji.

Zalažem se za fer i korektnu diskusiju i iznošenje onih stavova i mišljenja koji isključivo vode nekom rezultatu. Kod svojih sagovornika to nisam video, te stoga završavam dijalog na ovu temu.