Diskvalifikacije u nedostatku argumenata

Ali u nedostatku pravih argumenata uvek se potežu bilo uvrede na račun oponenta, što belodano svedoči naslov njegovog odgovora, bilo upotreba akademskih titula kao tobožnjeg garanta kojim se nedostajući argumenti mogu nadomestiti, ali i nipodaštavanje oponenta („Izvesni antifašista Zlatoje Martinov“, valjda se time hoće reći da se tamo neki anonimus drznuo da uputi pitanje odnosno iznese svoj stav „dvojici doktora istorijskih nauka“). Mišina kao da odnekud zna da njegov oponent svesno neće u polemici upotrebiti svoju akademsku titulu magistra nauka da njome „brani“ svoje tvrdnje, prvo, jer se one brane argumentima, a ne titulama i drugo, iz obzira pristojnosti i lepog vaspitanja.

U nedostatku argumenata, Mišina na samom početku svog odgovora diskvalifikuje sve one „Srbe i Srpkinje“ koji imaju drugačiji stav o našoj novijoj istoriji od njega, citirajući autore desničarske provinijencije koji takve nazivaju „antisrbima“, odnosno kojima je „u prsima mržnja prema Srbima“, koji su jelte „autošovinisti“ (omiljena kovanica jednog Politikinog novinara, čudi me da i njega Mišina nije citirao). Tek potom se osvrće na moju kritiku njegovog filma, ali sa množinom etiketa („nije čitao knjigu“, „nije slušao ton filma“, isl.).

Izgleda da je glavna zamerka mom stavu ta što „ravnam NDH i nemačku vojnookupacionu upravu Srbija“, odnosno da poistovećujem Pavelića i Nedića. Opet tvrdim: razlike su samo formalne prirode, suštinski one ne postoje. NDH je u formalno-pravnom smislu zaista bila država, subjekt međunarodnog prava, iako marionetska. NDH je do 1943. godine priznalo 13 država, sve simpatizeri ili članice Trojne osovine. Srbija je, pak, bila vojnookupaciono područje pod nemačkom upravom. To nije sporno. Ali nadam se da doktor Mišina neće negirati istinu da je Nedićeva Srbija ipak imala određene simbole države: svoju vladu i ministre (istina vazalsku, kvislinšku, slugeranjsku, ali ipak vladu koja je radila sve prljave poslove za svoje nacističke gazde), svoje oružane snage žandarmeriju a mnogi srpski rodoljubi borci protivu okupatora stradali su upravo od te „srpske“ žandarmerije!), a bogme i te kako je Nediću pripomagao i tzv. Srpski dobrovoljački korpus osvedočenog fašiste LJotića; Nedićeva Srbija je imala i svoju zastavu, grb, himnu („Oj, Srbijo, mila mati“) koja je redovno izvođena prilikom Nedićevih smotri „hrabre srpske vojske“ ili kad se u prisustvu najviših nacističkih glavešina otvaralo Narodno pozorište (zvalo se tada „Srpsko narodno pozorište“) pa potom i Beogradski univerzitet 1942, itd., itd.

Upravo radim na jednom feljtonu, možda baš za Mišinin „omiljeni list“ (kako je izvoleo reći za list „Danas“; kakva podudarnost da su nam obojici to drage i omiljene novine!) pod znakovitim naslovom: „NDH i Nedićeva Srbija – sličnosti i razlike“. Tu će biti prezentovane samo, ponavljam samo, istorijske činjenice.

Jedino što je konstruktivno u odgovoru V. Đ. Mišine jeste njegova ideja da „Martinov organizuje raspravu na kojoj će učestvovati oni koji poznaju istoriju“. U Savezu antifašista Srbije ćemo se zaista potruditi da tako šta organizujemo, i verujem da će na takvom skupu učestvovati oni koji poznaju istoriju, ne zaobilaze njene istine i nepristrasno vrednuju istorijska fakta.

Autor je član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije