Cekić je nebitan lik koji piše neistine

Bio je glavni urednik, koga je na to mesto postavila UK SSO (socijalistička omladina Beogradskog univerziteta) dve godine ranije. Na toj poziiciji ostao je i narednih 13 godina.

1989. godine je sa grupom ljudi iz Indeksa odneo opremu sa Radija B92, isekavši pri tome kablove i onemogućivši da se emituje program prvog slobodnog radija u Srbiji nastalog fuzionisanjem Indeksa 202 i Ritma srca. Ja sam naravno ostao u B92 i postao urednik informativne redakcije koja je dobila najveće novinarske nagrade. Cekić i Indeks nisu dobili nijednu.

Posle petog oktobra vaskrsnuo je kao predsednik RRA za čijeg mandata su 2006. godine deljene nacionalne frekvencije na čuvenom konkursu na kom je Željko Mitrović dobio ne jednu, nego dve frekvencije. Jednu za Pink, drugu za Avalu. Dobio je i Happy kao dečiju televiziju. Iz tog vremena je čuvena priča kako je Nenad Cekić pošao nedolično obučen u Utisak nedelje pa mu je Željko na brzinu organizovao novo odelo i košulju. U toj brzini nisu stigli da izvade čiode iz košulje pa se Cekić vrpoljio celu emisiju. Mnogi pamte i njegovo gostovanje kod Jugoslava Ćosića gde se ponašao više nego čudno, pa su se razvile razne teorije o uzrocima takvog stanja.

Danas je Nenad Cekić profesor Filozofskog fakulteta. I našao je za shodno da ponovo vaskrsne reagujući na moj intervju u Danasu i izjave na tviteru. Nenad Cekić je nebitan lik potpuno. Odgovaram mu ne zbog njega, nego zbog ljudi koji čitaju Danas. I zato što laže. Krenimo redom:

1. Nikada se nisam proglašavao nikakvim liderom opozicije, niti sebe tako doživljavam. Predsednik sam najveće opozicione stranke i osnivač Saveza za Srbiju u kome su se odluke donosile konsenzusom i u kome smo se rotirali na mestu predsedavajućeg.

2. Nisam, kako Cekić tvrdi, prozvao samo akademike, profesore i novinare već sam naveo i ljude iz biznisa i kulture. I stavio tri tačke… Cekić namerno uzima samo deo rečenice i izvlači celu priču iz konteksta kao i sa drugim mojim izjavama.

Da ne bude zabune moja izjava u celini glasi ovako:

„Ovaj režim ne opstaje na ljudima koji su se prodali za 30.000 dinara kako bi preživeli. On opstaje zahvaljujući tome što ćute i sve što se  dešava prihvataju kao normalno akademici, profesori, novinari, ljudi iz kulture, biznisa… Ćute da bi izbegli posledice, ne shvatajući da će pre ili posle, na ovaj ili onaj način, zlo zakucati i na njihova vrata. Zato su za mene onih 3000 lekara koji su se potpisali imenom i prezimenom heroji.“

Od kad sam bio student smatram da najobrazovaniji i najsposobniji imaju veću odgovornost od drugih za stanje u kome smo. I da su oni korektiv u svakom društvu. I da oni, a ne političari, određuju pravac u kome se društvo kreće. Pre osam godina sam tražio zaštitu za te ljude od tabloida tvrdeći da ako oni zaćute, ako zaćuti inteligencija onda mi kao društvo nemamo šansu. A ljudi su počinjali da ćute svesni da svako ko progovori završi medijski satanizovan.

Smatram i da je dužnost SANU da u teškim trenucima za državu i narod izađe sa predlogom kako dalje. Da kaže da će nas biti upola manje za 30 godina ako se nešto ne promeni.

Ne tvrdim da sam u pravu, samo iznosim svoje mišljenje. Ono što sam siguran da sam u pravu je da su heroji svi oni koji nisu zaćutali, bez obzira na cenu koju plaćaju.

3. Nijednom rečju nisam od ljudi koje smatram elitom u Srbiji tražio da podrže mene ili bilo koga od opozicije, već da progovore i podrže Srbiju.

4. Ne znam gde Nenad Cekić u ovim rečima nalazi izdiranje i podnaredničko ponašanje prema bilo kome.

5. Što se tiče mantri gastarbajtera iz sedamdesetih, ne znam šta to tačno znači, jer sam rođen 1967. godine. Nenad Cekić kao stariji čovek bolje pamti ta vremena. Verovatno misli na pojedince koji su se kad dođu na odmor u Srbiju bahatili i ponižavali one koji su u Srbiji živeli lošije od njih. Ja to sigurno ne radim i to mogu da posvedoče sve moje komšije na Vračaru gde živim, ali i svi ljudi sa kojima sam u životu radio ili koje sam sa neke pozicije vodio.

Posle napada tabloida da trošim 15.000 evra za letovanje napisao sam tačan iznos koliko sam potrošio i naveo sam da kao čovek koji je napravio najveću firmu u oblasti medija u ovom delu Evrope, mogu da platim i sulude iznose koje za letovanje i odeću plaćaju Vučić i njegovi saradnici, ali da to ne radim. Da li sam bolje mogao sve to da formulišem? Da. I javno sam se izvinio zbog toga. Ali sam i rekao da smatram da političari treba javno pred građanima da polažu račune kako žive i od kojih para takav život finansiraju.

6. U tvrdnji da „akademike, profesore i novinare tretiram kao maloumne jer niko zdrave pameti ne misli da se za osam godina „suvlašća“ i vlasti može pošteno zaraditi imetak na koji porez iznosi više desetina miliona evra“ nema ama baš ništa tačno. Plus pokazuje ozbiljno ekonomsko neznanje koje ne pristaje profesoru bilo kog fakulteta, spremnost da se slaže ali i etiketira bez argumenata bilo ko sa kim se politički Nenad Cekić ne slaže.

a) Više desetina miliona evra je kompanija koju sam osnovao platila na ime poreza tokom svog postojanja od 1998. do 2014. godine kada sam je prodao. Sve firme u inostranstvu su bile vlasništvo beogradske firme i sav porez se plaćao Srbiji. To nije iznos poreza na imetak koji sam, kako kaže Cekić, stekao za osam godina, već porez koji se plaća kada firma posluje.

b) Kada je kompanija prodata 2014. godine, sav novac je uplaćen u Srbiji i plaćen je porez 2,2 miliona evra.

c) U privatnom biznisu sam od 1994. godine, prvo u firmi Saatchi/Saatchi pa onda od 1998. kroz Ovation, Direkt mediju i Multikom, gde sam bio u partnerskom odnosu. U politiku sam ušao 2004. godine sa korporacijom koja je imala preko 30 miliona evra prihoda u više od deset zemalja. Ušao sam sa kućom na Senjaku čije je fotografije Aleksandar Vučić još tada u duelu na Pinku pokazivao, objašnjavajući kako sam bogat čovek. Nisam se obogatio u politici niti tokom bavljenja politikom.

d) Biznis sam pravio od nule sa sjajnim timom ljudi koji su me pratili, pa vremenom i prevazišli. Nisam sedeo po beogradskim kafanama niti vodio prazne razgovore. Radio sam. Kao što sam pre rata išao preko leta u London, prao prozore i radio na gradilištima sa prijateljima kako bi imali od čega da budemo u Engleskoj mesec-dva. Sećam se kada sam se vratio u B92 da su me kolege šaleći se pitale da li hoću da perem prozore i tu u redakciji. I smejali mi se. Verujem da su mnogi zapamtili moj odgovor o tome da je svaki posao koji je pošten hvale vredan i da zbog svog odnosa prema poslu neće uspeti da naprave u životu ono što bi na osnovu intelekta mogli.

Dakle, ne mislim da je niko malouman ko veruje da ako radiš puno i pošteno i ako imaš prave ljude oko sebe možeš da za 15 godina napraviš ozbiljnu kompaniju. Takođe, znam da ima mnogo ljudi koji veruju u propagandu kojoj sam izložen i misle o meni isto što i Nenad Cekić, koji me nikad nisu čuli, i sve što znaju o meni znaju sa Pinka i iz tabloida. Jedino što me malo zbuni je kad vidim da se nimalo ne zamisle što te stvari čuju i od Vučića, Vesića i njima sličnih.

Za razliku od njih Cekić me je čuo. I zna. Ali i pored toga piše laži, montira rečenične konstrukcije, optužuje da vređam ljude, nazivam ih maloumnim, izdirem se na njih… Zato je nebitan lik i jedan od retkih profesora Filozofskog fakulteta za koga, da nije bilo skandala oko B92 i RRA, nikad niko čuo ne bi.