Dodiku je Srbija – alatka

Lične uvrede nisu stil Liberalno-demokratske partije, a naše viđenje susedne Bosne i Hercegovine kao celovite države nisu nikakva novost. Upravo zato iznenađuje reakcija Pere Simića, prepuna ličnih diskvalifikacija mene kao autora teksta „Šta ćemo kada Dodik pređe Rubikon?“

Šta je tačno toliko pogodilo najbližeg saradnika Milorada Dodika u pomenutom tekstu? Sigurno ga nije uznemirila ocena LDP-a da Dodikova politika sukoba, posebno pred izbore, ugrožava stabilnost Balkana. Pominjanje Izetbegovića u njegovom odgovoru i stavljanje mog mišljenja na njegovu stranu je deo istovetne taktike, prepoznatljive toliko godina unazad. Kada neko to uradi jasna je namera da LDP prikaže kao srbomrsce, dok istovremeno, politikom koju zastupa, najviše radi na štetu tih istih Srba na koje se stalno poziva.

I šta, tačno, nije istina u onome što sam istakao u tekstu koji Dodikov savetnik osporava? Ništa nije zaista demantovano. Naprotiv. U odgovoru Pere Simića imamo upravo negiranje održivosti Dejtonskog sporazuma, teorije zavere o umešanosti predstavnika međunarodne zajednice u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine i nekakav intervencionizam nametnut spolja, kao da svima nije preko glave da pomažu i posreduju u komplikovanim odnosima koji tamo vladaju. Svi bi mi, pa i Liberalno-demokratska partija, voleli, i za to se i zalažemo, da su odnosi bolji. Naravno da je to nemoguće kada Dodikov savetnik i sam kaže da je za evropski put i istovremeno za „mirno razduživanje“. Kao što ni referendum o nezavisnosti ne može da se sprovede na jednom delu Bosne i Hercegovine, tako se ni evropska agenda ne odnosi na pojedine delove države. Kada to shvate „tvrde bosanske glave“ u Republici Srpskoj, da žive u Bosni i Hercegovini kao celini, onda možemo da raspravljamo dalje. Zašto tek tada? Zato što je svaka insinuacija o „mirnom razlazu“ zapravo direktan poziv na mogući sukob. Kao i pre, tako i sada, Dodik takođe koristi Srbiju kao alatku, tako da bi bilo nemoguće da i mi ne postanemo deo tog problema, kada do pravog sukoba, koji ne želimo, možda i dođe. Za sada Srbiju svi posmatraju kao deo rešenja, smatrajući da imamo kontrolu nad Dodikom. Mi smo samo ukazali, i dali primer iz nedavne prošlosti, da to preko noći može da izmakne kontroli, posebno ukoliko konflikt Dodiku zatreba za predstojeće izbore.

I onda dolazimo do glavnog zaključka, šta je, u stvari, toliko pogodilo Dodikovog savetnika za medije, Peru Simića, da je reagovao na naš odavno poznat stav, da se Dodik igra i sa sudbinom Republike Srpske, ali i Srbije? Verovatno upravo podsećanje na to da je Karadžić u jednom trenutku okrenuo leđa Miloševiću, nakon čega je nastavljena balkanska krvava drama. To su činjenice. Neka se vlast u Republici Srpskoj ne plaši tog poređenja, mada je dobro da strahuje od reakcije Srbije na sopstvene neodgovorne postupke, pa i na pominjanje okretanja leđa, sada na relaciji Dodik – Vučić. Možda ipak ima nade da neće skoro Dodik preći Rubikon i da će se zaustaviti na nesretnoj Rezoluciji o vojnoj neutralnosti, jer je to državno pitanje, države Bosne i Hercegovine, a ne entiteta. Za sada Dodika zaustavlja samo strah od aktuelne vlasti u Srbiji, čim njegov savetnik ovako burno reaguje. Strah zbog sopstvene pozicije, a ne bojazan za sudbinu Republike Srpske ili, još manje, za majku Srbiju. O narodu da i ne govorimo. Na njihovu ranjivost, zbog svežih ratnih sećanja, najviše i računaju kada manipulišu sa imenima zločinaca. Da se zločini ne ponove, o tome moraju da misle i da na tome rade. A sve što rade ide upravo u suprotnom pravcu i nastavićemo da upozoravamo na to.