Dragan Đilas: Istorija „poštenog sticanja“

Međutim, kako to Đilas voli da kaže, „čitalaca Danasa radi“, svoje prvobitno reagovanje koje se suštinski svodi na tvrdnju: „Dokle god Đilas ‘predvodi opoziciju’, Vučić može mirno da spava“, dopunjujem pitanjem za razmišljanje: „Kako se to u tranzicionoj Srbiji ‘pošteno stiče’ 10,  50, 100, 150… miliona evra?“

Ovaj moj odgovor na Đilasov atak na „nebitnog lika Cekića“ biće zasigurno poslednji. Idem Đilasovim tokom, preskačući pritom uvrede, izmišljotine i klevete kojima sam počašćen.

Kaže Đilas u Vašem listu: „Nikada se nisam proglašavao nikakvim liderom opozicije, niti sebe tako doživljavam. Predsednik sam najveće opozicione stranke i osnivač SZS u kome su se odluke donosile konsenzusom i u kome smo se rotirali na mestu predsedavajućeg.“

Već na početku, stvar je sumnjiva. Naime, Đilas uopšte ne kaže kojom je to metodom utvrdio da je partija koju je otkupio („pošteno stekao“?) sada odjednom postala i „najveća“.

Ipak, važnijim se čini to što on skromno poriče da sebe vidi kao „lidera opozicije“. Da raščistimo odmah o čemu pričam: ako me je ozbiljno shvatio da mislim da je on vođa bilo čega, ja se izvinjavam. Ono što sam hteo da kažem je da se on u javnosti ponaša kao „vođa“, što u Srbiji danas manje-više znači kao Aleksandar Vučić.

„Razjašnjava“ dalje Đilas i svoje obrušavanje na „akademike, profesore i novinare“, pa kaže: „Nisam, kako Cekić tvrdi, prozvao samo akademike, profesore i novinare, već sam naveo i ljude iz biznisa i kulture. I stavio tri tačke…“

Ako ovde ima neke greške, onda sam je počinio samo zbog toga što citirana Đilasova rečenica, i prvobitno i u dodatnom tumačenju nema nikakvog smisla. Prvo, ima li suvislosti u tvrdnji da Vučićev režim opstaje samo zato što ćute „akademici, profesori i novinari“, kojima su sada pridodati i „biznismeni i kulturni radnici“? I drugo, da li svi pobrojani predstavljaju posebnu grupu dežurnih krivaca, ili te tri tačke na kraju ovog spiska koje pominje Đilas sugerišu da su krivi i svi drugi (osim njega)?

Sledeća rečenica je tipična jer, uz tragikomičnu anegdotu o pranju prozora po Londonu (sećate li se Vučićevog pregalaštva u londonskoj prodavnici šrafova?), ilustruje njegovu već poslovičnu sklonost ka skojevskoj vrsti demagogije, koja nalikuje retorici našeg predsednika: „Nijednom rečju nisam od ljudi koje smatram elitom u Srbiji tražio da podrže mene ili bilo koga od opozicije, već da progovore i podrže Srbiju.“

Ako pristanemo na to da prazna i pritom ofucana frazetina „Podrži Srbiju!“ ima ikakvo značenje, nameću se zanimljiva pitanja. Kako se to uopšte „podržava Srbija“? Gde se to ide da bi se Srbija „podržala“? A gde li to tek elita koja bi da „podrži Srbiju“ treba da „progovori“? Negde gde će ih ućutkati Vučić, ili tamo gde će ih ućutkivati Đilas?

Konačno dolazimo do onog bitnog i bolnog – tajne Đilasovog poštenog poslovnog uspeha: „Više desetina miliona evra je kompanija koju sam osnovao platila na ime poreza tokom svog postojanja od 1998. do 2014. godine kada sam je prodao. Sve firme u inostranstvu su bile vlasništvo beogradske firme i sav porez se plaćao Srbiji. To nije iznos poreza na imetak koji sam, kako kaže Cekić, stekao za osam godina, već porez koji se plaća kada firma posluje.“

Po svom običaju, Đilas ovde govoreći svašta ne kaže baš ništa. Pre svega, izraz „više desetina miliona evra“ koje Đilas papagajski ponavlja nema nikakvog smisla. Da bi bilo kome bilo jasno šta je tačno platio, Đilas bi morao da se okane providnog muljanja i jasno kaže koji su tačni iznosi tih poreza, čiji su to porezi (da li su njegove „kompanije“ isto što i Đilas lično?), koje su to vrste poreza i kada je sve to plaćeno.

Naravno, ne nadam se da će bilo šta od ovoga on ikada jasno reći. Biće to „poslovna tajna“ jer bi se iz tih podataka moglo naslutiti koliko je to tačno para Đilas „pošteno stekao“ tokom trajanja perioda njegovog suvlašća i vlasti (2004-2012). Sumnjam ujedno da će se tok ovog „poštenog sticanja“ ikada valjano istražiti, jer se razna „poštena sticanja“ i sada uveliko odvijaju po oprobanim Đilasovim receptima, samo sa drugim (Vučićevim) izvođačima.

Napredak u Đilasovom „poštenju u sticanju“ je to što on danas više ne negira (a poricao je) da je „pošteno sticao“ i dok je bio na vlasti. Sticajem okolnosti, u to kako je „pošteno sticanje“ izgledalo, imao sam prilike i da se lično uverim kada su mi kao predsedniku Saveta RRA u nekoliko navrata u ruke došli ugovori na osnovu kojih su Đilasove firme poslovale sa RTS-om i Studijom B.

Ukratko, Đilasove firme su sticale tako što su sekunde reklamnog prostora od RTS-a i Studija B otkupljivale uz neverovatne popuste, pa ih potom preprodavale. Stvar je otišla toliko daleko da na kraju od samog RTS-a niko više nije mogao da kupi ni sekund RTS-ovog sopstvenog reklamnog prostora. Naime, sve sekunde su, u stilu nakupaca sa Kalenić pijace, mesecima unapred otkupljivale Đilasove firme.

Nije nepoznato da su „sticanja“ ove vrste Đilasovim firmama obezbeđivali tadašnji direktor RTS-a, i neki poslom i politikom uslovljeni direktori Studija B. A sve što navodim bilo je javnosti manje-više poznato još od  2011. godine.

Evo svedočanstva iz tog doba: „Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi i najbliži državnom vrhu, pa su dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi uspostavili kontrolu medijskog prostora“, rekla je Verica Barać na konferenciji „Partnerstvom protiv korupcije“ u Beogradu.

Ovom citatu dodajem i vest agencije Beta: „Verica Barać je navela da najmanje četvrtina novca za reklame medijima dolazi iz budžeta Srbije i dodala da Đilas, gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS, ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije.

U konačnici, Đilas, sasvim uzgredno i gotovo iz nehata, „pošteno stiče“ ogroman novac kojim danas, kako sam kaže, može da plati i skupo letovanje. Istina, za ove izjave o letovanju i sakou se „lepo izvinio“, pa mu je, valjda, sve i oprošteno.

Autor je bivši novinar, sada profesor univerziteta