Društveni dijalog umesto kofe pomija na Vučića

Ta misao glasi „Na RTS ima najviše opozicije“.

Kad se takva (iz konteksta izvučena) misao javi kao naslov intervjua, to ima svoju logiku: zainteresuje čitaoce da pročitaju intervju. S druge strane, kad se kao pitanje postavi određenom broju ljudi (koji intervju, odnosno, objašnjenje teze, nisu ni pročitali), onda u najboljem slučaju, dobijemo besmislene i uopštene komentare, a u slučaju gospođa Marinike Tepić i Branke Stamenković, umesto odgovora, dobijete prostački ad hominem bez pokrića, kakvom u pristojnoj štampi nije mesto.

Moja teza da na RTS ima najviše opozicije (u odnosu na druge elektronske medije), tu je Bojan Klačar u pravu, ne zasniva se na preciznom merenju zastupljenosti. Pokušaću da objasnim Klačaru zašto nam čak ni precizno merenje ne bi otkrilo pravu meru zastupljenosti.

Naime, a to sam istakao u intervjuu Danasu, RTS ima čitav jedan kanal (RTS2) koji je otvoren za direktne prenose zasedanja Parlamenta. Ti prenosi traju satima, nekada danima, u kontinuitetu. Ako bismo merili zastupljenost opozicionih poslanika u okviru tog višesatnog živog programa, otkrili bismo nesrazmeru u odnosu na zastupljenost opozicionih poslanika u skupštinskom sazivu.

Direktan prenos skupštinskih sesija mogućnost je za svih 250 poslanika da vode svoju političku „bitku“ pred očima javnosti, u skladu sa Skupštinskim poslovnikom koji je upravo ta opozicija izglasala u vreme kad je bila vlast. Dakle, što se RTS-a tiče, pružanje mogućnosti da poslanici opozicije iznesu u direktnom prenosu svoje političke stavove, kritike i šta god, jeste mera otvorenosti prema njima. Potpuno je zasebna tema koliko opozicionari u Skupštini znaju da koriste govornicu i koliko žele da je koriste, ako vidimo na svakom zasedanju da većinu vremena, osim jednog ili dva poslanika opozicije, nema nikog od njih u sali. Redovna je pojava da nisu u skupštinskoj sali čak ni da bi glasali za sopstvene amandmane. Ne možemo valjda da krivimo RTS što oni mogućnost nastupa u TV programu neadekvatno ili uopšte ne koriste. A njihovo samovoljno odsustvo iz direktnog prenosa bi Klačarevo merenje zastupljenosti odvelo na krivi trag.

Ako se pozabavimo daljom analizom, dolazimo do dileme koji su poslanici opozicioni, a koji nisu. Sami poslanici opozicije daće različite odgovore. Da li su opozicioni poslanici svi oni čije stranke ne čine vladajuću koaliciju? Ili su to samo oni koji svoje javne nastupe koriste kako bi plasirali neku uvredu na račun Vučića (čime u stvari dokazuju hardkor javnosti da su „prava opozicija“). Kako bi ovu zbrku oko opozicionog identiteta Klačar merio? Čedu Jovanovića prilikom merenja neće računati u opoziciju, a Živkovića hoće?

Pa onda se postavlja i pitanje relevantnosti. Logično je da prostor u medijima dobija onaj ko je medijima relevantan ili ko ima šta da kaže na određenu temu. Ta je logika anahrona. Danas u medijima, na primer „antirežimskim“i građanskim, dominiraju političari bez stranaka, bez ideja, bez politike, programa, potpuno nesuvisle osobe, osobe sumnjivih ili nesumnjivo loših biografija, ljudi sa margine, hohštapleri, ekstremisti, šovinisti, homofobi… I svima njima je ulaznica za „opozicioni“ medij to što će da na Vučića saspu kofu pomija. Da li RTS treba da prati ovaj trend?

Dakle, pitanje mere zastupljenosti opozicije na RTS (ili bilo kom drugom mediju) je pogrešno. Pravo pitanje, po mom mnjenju, jeste – ima li dovoljno dijaloga u srpskom društvu? Ima li dovoljno pametne, na činjenicama i razumu zasnovane debate, razmene različitih mišljenja o problemima, uz istovremeno predlaganje rešenja? Nevolja je u tome što da bi debata bila inteligentna, ona ne bi mogla biti zasnovana na „liderima“ kao učesnicima. A tu bi se opet našao neko ko traži „precizno merenje zastupljenosti opozicije“. Okreni obrni, kvalitetnog dijaloga nema. Videli smo kad je Vučić pozvao na dijalog o rešenju kosovskog problema kakva je nastala bežanija. Lako je plasirati uvrede, teško je stati svojim imenom iza stava o bolnim temama i trpeti odijum (psovačke) javnosti. To je valjda i razlog što su iz medija nestali intelektualci koji nisu histerični navijači, već koji predstavljaju savest društva, a koji ne bi dozvolili da se, recimo, stranački paravojni dečiji kampovi u kojima strani „psi rata“ našu decu uče patriotizmu hvale i legitimizuju. Oni bi, siguran sam, ukorili i Danas što roni suze zbog zatvaranja kampa od strane policije i koji, i posle svega, nastavlja propagiranje Milana Stamatovića i njegove ambicije da napravi još neki Mein Kampf.