Dve greške Borisa Tadića

U to vreme polufigura o kojoj Tadić govori zacelo nije bila ni dovršena, tako da nisam baš nikako mogao biti član komisije koja je o tom rešenju raspravljala.

Zorana Živkovića sam poštovao i kao gradonačelnika Niša, a pogotovo sam se divio njegovoj odvažnosti da u najtežem trenutku nađe na najtežem mestu, njegove stavove uvažavam i najvećim delom delim i danas. Zbog toga sam se i odlučio da se uključim u rad odbora za kulturu Nove stranke iako nisam njen član. To je ta druga Tadićeva greška. Svojevremeno, pre no što je Tadić od Demokratske stranke napravio ovo što sada imamo i ta je stranka, koliko znam, u svom odboru za kulturu imala mnogo ličnosti koje nisu bile članovi.

Posle 2004. godine, čitaoci se valjda toga sećaju, došlo je do istorijskog pomirenja svih korisnika atentata na Zorana Đinđića i po nekakvom novom statutu ili pravilniku komisiju koja je oformljena posle izbora činili su samo odbornici, to jest članovi tada vladajućih stranaka.

Jedina organizacija u kojoj sam bio član, i to tokom devedesetih, bio je Beogradski krug nezavisnih intelektualaca baš zato što to nije bila stranka – moje je mišljenje o mnogim stvarima izdvojeno i često usamljeno pa, eto, nisam spreman da se podvrgnem stranačkoj disciplini. To što ne delim Živkovićeve stavove o nedavno završenom konkursu ne znači da ga ne podržavam u drugim stvarima. U svakom slučaju Živković je za kulturu ove zemlje učinio mnogo više od onoga što se vidi i zna.

Rešenje Mrđana Bajića i saradnika odabrano na konkursu smatram prekretnicom u memorijalnoj plastici Beograda. I kao što su mnogi stavovi Zorana Đinđića shvaćeni i prihvaćeni mnogo godina pošto ih je on izneo – verujem da će i ovaj memorijal koji objedinjuje jednostavnost i kompleksnost biti shvaćen i prihvaćen u perspektivi vremena koje dolazi.

Autor je nastavnik crtanja iz Beograda